Da li je grickanje noktiju znak mentalnog poremećaja?

Grickanje noktiju ne znači samo po sebi da osoba ima mentalni poremećaj. Kod nekoga ostane povremena navika koja se javlja tokom dosade, napetosti ili koncentracije. Kod drugog postane svakodnevno ponašanje koje teško kontroliše i nastavlja čak i kada su nokti, zanoktice i koža već povređeni.

Upravo je u tome glavna razlika. Nije presudno samo koliko osoba gricka nokte, već da li uspeva da zaustavi ponašanje, koliko joj ono remeti svakodnevni život i kakve posledice ostavlja.

Stručni naziv za uporno grickanje noktiju je onihofagija. Ponekad je povezana sa stresom i anksioznošću, ali sama po sebi ne potvrđuje ni anksiozni poremećaj, ni opsesivno-kompulzivni poremećaj, ni bilo koju drugu dijagnozu.

Kada je grickanje noktiju samo navika, a kada postaje ozbiljniji problem?

Osoba koja povremeno zagrize nokat dok gleda film i prestane čim primeti šta radi nije u istoj situaciji kao neko ko svakodnevno grize nokte do krvi, krije ruke i bezuspešno pokušava da prestane.

Psiholog Jelena Blažević je za eKliniku objasnila vezu između grickanja noktiju i psihičke napetosti. Prema njenom objašnjenju, grickanje noktiju kod dela ljudi prati frustraciju i unutrašnju napetost, naročito kada osoba nema drugi način da tu napetost izrazi ili smanji.

Sam stres ipak nije dovoljan za zaključak da postoji poremećaj. Ljudi pod stresom reaguju na različite načine. Neko gricka nokte, neko steže vilicu, neko lošije spava, a neko nema nijednu od tih reakcija.

Psihocentrala takođe navodi grickanje noktiju među mogućim telesnim i ponašajnim reakcijama na stres. To govori da navika i napetost imaju vezu kod dela ljudi, ali ne da svaka osoba koja gricka nokte ima anksioznost.

Zašto neko gricka nokte i kada nije nervozan?

Stres nije jedini trenutak u kojem se grickanje pojavljuje. Mnogi ljudi primete da to rade dok čitaju, rade za računarom, gledaju televiziju, čekaju ili pokušavaju da se skoncentrišu.

Pokret vremenom postane automatski. Prst završi kod usta pre nego što osoba svesno registruje šta radi.

Kod drugih grickanje počinje zbog male nepravilnosti na noktu. Neravna ivica smeta, osoba pokušava da je ukloni zubima, zatim primećuje još jedan deo i nastavlja. Posle nekoliko minuta nokat izgleda mnogo gore nego na početku.

Dosada takođe ima ulogu. Ponavljanje iste radnje nekome daje kratku fizičku stimulaciju u trenucima kada nema dovoljno drugih sadržaja koji drže pažnju.

Zbog svega toga nije dovoljno reći da je grickanje noktiju samo „nervoza“. Razlog se razlikuje od osobe do osobe, a kod iste osobe se navika javlja u više različitih situacija.

Onihofagija pripada grupi ponavljajućih ponašanja usmerenih na sopstveno telo

Stručna literatura grickanje noktiju svrstava među ponašanja u kojima osoba iznova grize, čupa ili povređuje određeni deo sopstvenog tela. U istu širu grupu spadaju čupanje kose, čačkanje kože i griženje kože oko noktiju.

Rad objavljen preko baze PubMed opisuje onihofagiju kao hronično grickanje noktiju koje kod izraženijih slučajeva donosi i fizičke i psihološke posledice. Autori navode da dijagnoza i procena ne zavise samo od izgleda noktiju, već i od istorije ponašanja, kontrole nad navikom i problema koje ona pravi u svakodnevnom životu.

Za čitaoca je važnije značenje nego stručna oznaka. Kod ozbiljnijeg oblika osoba ne gricka nokte samo povremeno. Radnja se ponavlja, teško je zaustavlja i nastavlja je čak i kada zna da će ponovo povrediti prste.

Da li je grickanje noktiju povezano sa anksioznošću?

Veza postoji kod dela ljudi, ali nije ista u svakom slučaju.

Neko primeti da grickanje počinje pred ispit, važan razgovor ili tokom perioda velikog pritiska. Drugi gricka nokte i kada je potpuno miran, jer je ponašanje tokom godina postalo automatsko.

Anksioznost zato nije nešto što treba zaključiti samo na osnovu noktiju. Šira slika je mnogo važnija.

Ako se uz grickanje javljaju stalna napetost, strahovi, problemi sa spavanjem, stezanje u grudima, ubrzan rad srca, nemir ili izbegavanje određenih situacija, onda postoji razlog da se procene i ti simptomi.

Ranije smo detaljnije pisali o tome kako stres i nervoza utiču na telo. Grickanje noktiju pripada istom širem pitanju samo kod ljudi kod kojih se ponašanje jasno pojačava sa napetošću.

Grickanje noktiju nije isto što i OCD

Jedna od najčešćih grešaka jeste zaključak da svako uporno grickanje noktiju znači opsesivno-kompulzivni poremećaj.

OCD ima drugačiji obrazac. Opsesije su neželjene misli, slike ili nagoni koji izazivaju snažnu nelagodu, a kompulzije su radnje ili mentalni rituali kojima osoba pokušava da smanji strah ili spreči zamišljenu posledicu.

Osoba sa OCD-om, na primer, više puta proverava bravu jer ne uspeva da se oslobodi misli da vrata možda nisu zaključana. Kod onihofagije grickanju noktiju ne mora da prethodi nikakva opsesivna misao.

Neko jednostavno oseti napetost u prstima, primeti neravan nokat ili počne da gricka bez svesne odluke.

Opsesivno-kompulzivni simptomi ipak mogu postojati kod iste osobe. Tada stručnjak procenjuje ceo obrazac, a ne donosi zaključak samo na osnovu jedne navike.

Razliku između neželjene misli, kompulzije i samog prisustva OCD-a detaljnije smo objasnili u tekstu o intruzivnim mislima.

Po čemu se vidi da grickanje noktiju više nije bezazleno?

Nokti sami po sebi ne daju celu sliku, ali fizičke posledice jasno pokazuju da je ponašanje otišlo dalje od povremenog grickanja.

Stručni pregled onihofagije navodi oštećenja nokta, kože oko nokta i mogućnost infekcije među poznatim posledicama dugotrajnog grickanja.

Jako crvenilo, otok, gnoj, pulsirajući bol ili širenje upale nisu više samo pitanje navike. Lekar tada procenjuje da li postoji infekcija ili drugo oštećenje koje zahteva lečenje.

Zašto zabrane i kritikovanje uglavnom ne rešavaju problem?

Rečenica „prestani da grickaš nokte“ zvuči jednostavno, ali kod ukorenjene navike retko menja ponašanje.

Ako osoba gricka automatski, ona nekada postane svesna radnje tek kada je nokat već oštećen. Ako navika služi za smanjenje napetosti, zabrana ne uklanja napetost zbog koje je grickanje počelo.

Poseban problem nastaje kod dece. Kritika, podsmeh ili kažnjavanje lako dodaju stid već postojećem problemu. Dete tada ne dobija način da drugačije reaguje na napetost, već samo poruku da radi nešto pogrešno.

Domaći sagovornici koji pišu o ovoj temi upravo zato naglašavaju posmatranje razloga zbog kojeg dete gricka nokte, umesto stalnog upozoravanja na same prste.

Šta pomaže kada osoba želi da prestane?

Prvi korak je da osoba uoči kada grickanje počinje. Nekada je obrazac vezan za posao, učenje ili gledanje televizije. Nekada ga pokreću stres, dosada ili osećaj neravne ivice nokta.

Bez tog podatka osoba pokušava da zaustavi samo poslednju radnju, a ne situaciju koja joj prethodi.

Kod izraženijih oblika koristi se bihejvioralna metoda poznata kao trening promene navike. Ideja je jednostavna. Osoba uči da ranije prepozna trenutak kada počinje impuls za grickanje i zatim uvede drugu radnju koja fizički prekida isti pokret.

Cleveland Clinic opisuje ovu terapiju kao pristup koji se koristi i kod grickanja noktiju, čupanja kose i čačkanja kože. Rad obuhvata prepoznavanje okidača i uvođenje drugačije reakcije u trenutku kada se pojavi potreba za starom navikom.

Jednostavnije mere pomažu delu ljudi. Kratki i uredno isturpijani nokti ostavljaju manje neravnih ivica koje podstiču dalje grickanje. Fizička prepreka na prstu nekome pomaže da na vreme primeti automatski pokret.

Nijedna od tih mera nije dokaz da je uzrok problema rešen. Ako osoba i dalje oseća jak poriv, ne uspeva da prestane ili iza ponašanja stoji izražena anksioznost, pristup mora da obuhvati i taj deo problema.

Lekovi nisu prva stvar koja se uvodi zbog grickanja noktiju

Internet je pun saveta o suplementima i lekovima za onihofagiju, ali istraživanja nisu dovoljno jaka da bi postojao jedan standardni lek namenjen grickanju noktiju.

Pregled dostupnih studija navodi da su ispitivani različiti lekovi i supstance, ali rezultati nisu ujednačeni. Zbog toga osoba ne bi trebalo sama da uvodi psihijatrijske lekove ili suplemente samo zato što ne uspeva da prestane da gricka nokte.

Kada uz onihofagiju postoji anksiozni poremećaj, depresija, OCD ili drugo stanje, psihijatar procenjuje terapiju za taj poremećaj. Grickanje noktiju tada nije jedini simptom koji određuje odluku.

Grickanje noktiju kod dece zahteva mirniji pristup

Roditelji nekada prvo primete skraćene nokte, a tek kasnije shvate koliko dugo dete već gricka prste.

Važno je pogledati kada se ponašanje javlja. Dete možda gricka dok radi domaći zadatak, pred odlazak u školu, tokom svađe u kući ili dok bezbrižno gleda televiziju.

Različite situacije nose različito značenje.

Ako dete nema ranice, navika ne remeti njegovo funkcionisanje i postepeno slabi, sama činjenica da gricka nokte ne govori da ima psihički poremećaj.

Procena postaje važnija kada dete povređuje prste, ne uspeva da zaustavi ponašanje, pokazuje izraženu napetost ili uz grickanje postoje druge promene u raspoloženju, snu, školskom funkcionisanju ili odnosima sa drugima.

Kada razgovor sa psihologom ima opravdan razlog?

Psihološka procena nije potrebna svakoj osobi koja povremeno gricka nokte.

Razgovor sa stručnjakom ima više opravdanja kada se navika ponavlja mesecima ili godinama, kada osoba uprkos brojnim pokušajima ne uspeva da prestane ili kada ponašanje izaziva stid, bol i izbegavanje drugih ljudi.

Psiholog ili psihoterapeut tada procenjuje kada grickanje počinje, šta mu prethodi, koliko osoba ima kontrolu i da li postoji širi problem sa anksioznošću, stresom ili drugim simptomima.

Psihijatar ulazi u procenu kada postoje simptomi koji ukazuju na psihijatrijski poremećaj ili kada je potrebno razmatranje lekova. Dermatolog ima važnu ulogu kada su nokti i koža ozbiljnije oštećeni.

Ako nije jasno kome se prvo obratiti, razliku smo objasnili u tekstu psihijatar, psiholog ili psihoterapeut.

Grickanje noktiju samo po sebi nije dijagnoza

Osoba koja gricka nokte nema automatski mentalni poremećaj. Navika dobija veći značaj kada postane uporna, teško kontrolisana i dovoljno intenzivna da pravi fizičke ili psihološke probleme.

Stres i anksioznost mogu da pojačaju grickanje, ali nisu jedino objašnjenje. Kod nekoga ponašanje nastaje iz dosade, kod drugog tokom koncentracije, a kod trećeg predstavlja višegodišnji automatski obrazac.

Najvažnije pitanje zato nije samo „da li grickam nokte“, već šta se dešava pre toga, koliko uspevam da stanem i kakve posledice ponašanje ostavlja.