Držite nož dok spremate ručak i kroz glavu vam odjednom prođe slika da njime povredite nekoga koga volite. Stojite na terasi i pojavi se misao o skoku. Vozite automobil i na trenutak zamislite da skrećete u suprotnu traku.
Najveći strah obično ne izazove sama misao. Uznemirenost počinje nekoliko sekundi kasnije, kada se pojavi pitanje: „Zašto mi je ovo uopšte palo na pamet?“
Za njim stižu druga pitanja. Da li ovakva misao govori nešto o meni? Da li je negde duboko ipak želim? Šta ako jednog dana izgubim kontrolu?
Intruzivna misao nije isto što i želja, namera ili odluka. To je neželjena misao, slika ili impuls koji se pojavi bez vaše namere i upravo zbog svog sadržaja izazove strah, gađenje, stid ili krivicu.
Problem ne počinje zato što se jedna neprijatna misao pojavila. Problem nastaje kada njenom sadržaju pripišete značenje koje ona nema i počnete satima da proveravate šta ta misao govori o vama.
Šta su intruzivne misli?
Intruzivne misli pojavljuju se nenajavljeno. Ne birate ih i ne pozivate ih. Nekada izgledaju kao kratka rečenica u glavi, nekada kao veoma jasna mentalna slika, a nekada kao iznenadni osećaj da biste mogli da uradite nešto što zapravo ne želite.
Cleveland Clinic opisuje intruzivne misli upravo kao neželjene misli, slike ili nagone koji ulaze u svest bez namere. One nisu rezervisane za ljude sa psihičkim poremećajem. Javljaju se i ljudima koji nemaju OCD niti drugu dijagnozu.
Velika razlika postoji između misli koja se pojavi i prođe i misli oko koje počne da se gradi čitav sistem straha.
Jedna osoba pomisli nešto uznemirujuće, registruje koliko je misao čudna i nastavi dalje. Druga osoba zastane i počne da je analizira.
„Zašto baš to?“
„Zašto baš sada?“
„Da li normalna osoba uopšte može ovako nešto da pomisli?“
„Kako da znam da to nikada neću uraditi?“
Misao je trajala nekoliko sekundi. Analiza može da traje ostatak dana.
Intruzivna misao nije skrivena želja
Ovo je osnovna razlika koju treba razumeti.
Ako vas pomisao da povredite dete prestravi, strah ne pokazuje skrivenu želju da dete povredite. Ako vas seksualna misao koju ne želite izazove gađenje, ona nije dokaz vaših stvarnih želja. Ako vam na visini prođe kroz glavu slika skoka, sama slika nije odluka da skočite.
Kod velikog broja intruzivnih misli sadržaj je upravo suprotan vrednostima osobe kojoj se javljaju.
Psihologija takve sadržaje opisuje kao egodistone. Osoba ih doživljava kao strane sebi, neprihvatljive i suprotne sopstvenim vrednostima.
Zato brižan roditelj može da se užasne slike u kojoj povređuje dete. Osobi kojoj je vernost veoma važna mogu da se nametnu seksualne misli koje izazivaju snažnu krivicu. Religioznu osobu mogu da progone bogohulne reči upravo zato što ih smatra neprihvatljivim.
Intruzivna misao često udara tamo gde ste najosetljiviji.
Zašto mozak uopšte proizvodi ovakve misli?
Ljudski mozak ne proizvodi samo korisne, racionalne i prijatne misli. Tokom dana neprekidno povezuje slike, sećanja, strahove, mogućnosti i situacije iz okruženja.
Većinu tih sadržaja odmah odbacujemo.
Ako vam kroz glavu prođe potpuno besmislena misao i ne pridate joj značaj, ona nestane među hiljadama drugih mentalnih sadržaja.
Drugačije se završava kada misao pogodi nešto čega se posebno plašite.
Tada pažnja ostaje na njoj.
Neprijatna misao više nije samo prolazan sadržaj. Postaje potencijalna pretnja koju pokušavate da razumete.
Upravo taj pokušaj često joj daje snagu.
Što više proveravate misao, ona postaje važnija
Zamislite da vam se pojavi misao: „Šta ako izgubim kontrolu i povredim nekoga?“
Odmah proveravate sopstvenu reakciju.
Uplašio sam se. To znači da to ne želim.
Olakšanje traje kratko.
Zatim dolazi nova sumnja.
„A šta ako se nisam uplašio dovoljno?“
Sada pokušavate da se setite tačno kako ste se osećali nekoliko sekundi ranije. Proveravate da li je uz strah postojala radoznalost. Pitate se zašto vam se misao vratila ako je zaista ne želite.
Posle nekog vremena više ne analizirate prvobitnu misao. Analizirate sopstvene reakcije na nju.
Krug izgleda ovako:
- pojavi se neželjena misao
- misao izazove strah, stid, gađenje ili krivicu
- počinje analiza njenog značenja
- proveravanje donese kratko olakšanje
- pojavi se nova sumnja
- proveravanje počne iznova
U OCD-u upravo ovaj krug postaje jedan od glavnih problema.
Koje intruzivne misli se najčešće javljaju?
Sadržaj se razlikuje, ali se veliki broj intruzivnih misli vrti oko nekoliko tema.
Misli o povređivanju drugih ljudi
Osoba zamišlja da nekoga udara, gura, ubada nožem ili povređuje na drugi način. Sama slika izaziva strah da bi jednog dana zaista mogla tako da postupi.
Misli o samopovređivanju
Pojavi se slika skoka sa visine, skretanja automobilom ili drugog postupka kojim bi osoba mogla da povredi sebe, iako nema želju da to uradi.
Takvu intruzivnu misao treba jasno razlikovati od stvarne suicidalne želje, namere ili plana. Stvarna namera za samopovređivanje zahteva hitnu stručnu pomoć.
Seksualne intruzivne misli
Neželjene seksualne slike i ideje umeju da izazovu posebno snažan stid. Sadržaj ponekad uključuje osobe ili situacije koje čovek smatra potpuno neprihvatljivim.
Reakcija zatim prelazi u višesatno proveravanje seksualnog uzbuđenja, telesnih reakcija i pitanja da li misao otkriva „pravu“ želju.
Religijske i moralne misli
Religioznoj osobi kroz glavu prolaze bogohulne reči, slike ili ideje. Drugi ljudi razviju stalni strah da su slagali, prevarili nekoga ili uradili nešto moralno pogrešno.
Misli povezane sa odgovornošću
Osoba se pita da li je automobilom možda udarila pešaka, iako nije videla niti osetila sudar. Vraća se istom ulicom da proveri.
Druga osoba nekoliko puta proverava šporet jer joj se nameće slika požara koji bi mogao da ugrozi komšije.
Misli o vezi
„Da li ga stvarno volim?“
„Šta ako sam sa pogrešnom osobom?“
„Da li sam primetio nekog drugog zato što više ne volim partnera?“
Kada ovakva pitanja postanu opsesivna, osoba počinje stalno da proverava emocije, poredi partnera sa drugima ili od prijatelja zahteva potvrdu da je veza „prava“.
Kompulzija ne mora da bude vidljiva
OCD se često pogrešno predstavlja kao poremećaj pranja ruku, urednosti i proveravanja zaključanih vrata.
Mnoge kompulzije niko sa strane ne vidi.
One se odvijaju u glavi.
Osoba iznova rekonstruše događaj. Proverava sopstvenu reakciju. Ponavlja određenu rečenicu da bi poništila „lošu“ misao. Pokušava da sebi dokaže da je moralna osoba. Prebrojava dokaze da nešto nikada ne bi uradila.
Česte mentalne kompulzije uključuju:
- ponavljanje događaja u mislima
- proveravanje sopstvenih emocija i telesnih reakcija
- dokazivanje sebi da misao nije istinita
- ponavljanje drugih misli radi neutralisanja neprijatne
- stalno traženje objašnjenja zašto se misao pojavila
- prisećanje prethodnih postupaka kao dokaza sopstvenog karaktera
NHS među kompulzijama kod OCD-a navodi traženje uveravanja, mentalno ponavljanje reči, neutralisanje opsesivnih misli drugim mislima i izbegavanje situacija koje pokreću strah.
Stalno traženje uveravanja produžava problem
„Reci mi iskreno, da li misliš da bih ja ikada nekoga povredio?“
Partner odgovori da ne bi.
Napetost pada.
Posle pola sata pojavi se nova sumnja.
„Možda me samo teši.“
Sledi novo pitanje.
Isti obrazac postoji i sa internet pretragama.
Prvi tekst služi da razumete šta vam se dešava. Deseti tekst o istom pitanju više ne služi informisanju. Služi proveravanju.
Traženje potpune sigurnosti kratko smanji strah, ali istovremeno učvršćuje ideju da svaka nova intruzivna misao zahteva proveru.
Izbegavanje daje isti rezultat
Osoba koju plaše nasilne misli skloni sve noževe iz kuhinje.
Roditelj odbija da ostane sam sa bebom.
Vozač prestane da koristi autoput zbog straha da će namerno skrenuti.
Čovek koji se plaši seksualnih intruzivnih misli počinje da izbegava određene ljude.
Strah tada kratko pada. Dugoročno raste.
Izbegavanje potvrđuje ideju da je situacija bila opasna i da je upravo bekstvo sprečilo nešto strašno.
Zbog toga se granice vremenom šire. Jedna izbegnuta situacija postane pet, zatim deset, a svakodnevni život počne da se organizuje oko sprečavanja događaja koji se nikada nije dogodio.
Intruzivne misli nisu isto što i OCD
Ljudi imaju intruzivne misli i bez opsesivno kompulzivnog poremećaja.
OCD podrazumeva obrazac u kojem opsesije izazivaju ozbiljnu nelagodu, a osoba zatim izvodi kompulzije ili menja ponašanje kako bi smanjila strah ili sprečila zamišljenu posledicu.
Cleveland Clinic navodi neželjene intruzivne misli, slike i nagone kao opsesije, a ponavljane radnje i mentalne rituale kojima se smanjuje anksioznost kao kompulzije.
Na OCD treba posumnjati kada intruzivne misli više nisu povremena neprijatnost nego zauzimaju veliki deo dana, remete posao ili školu, utiču na odnose, menjaju kretanje i ponašanje ili pokreću stalne rituale proveravanja.
Dijagnoza se ne postavlja na osnovu jedne teme. Dvoje ljudi mogu imati gotovo identičnu intruzivnu misao, a samo jedno od njih imati OCD. Razliku pravi obrazac koji se razvija oko misli.
Zašto stres i iscrpljenost pojačavaju problem?
Intruzivne misli postaju nametljivije kada je pažnja već opterećena stresom, neispavanošću i stalnom napetošću.
Čovek koji je odmoran jednu čudnu misao registruje i nastavi dalje. Kada je nedeljama iscrpljen i anksiozan, istu misao lakše protumači kao opasnost.
Stres ne određuje sadržaj misli i nije jedini uzrok OCD-a. On povećava opterećenje pod kojim se postojeći obrazac lakše pojačava.
Intruzivne misli posle rođenja deteta posebno plaše roditelje
Period trudnoće i prvi meseci roditeljstva nose novu vrstu odgovornosti, pa neželjene misli često pogađaju upravo bezbednost bebe.
Roditelju se pojavi slika da ispusti bebu, povredi je tokom kupanja ili napravi nešto drugo što ga odmah užasne.
International OCD Foundation navodi da se intruzivne misli javljaju i roditeljima bez perinatalnog OCD-a. Kod perinatalnog OCD-a one postaju uporne, izazivaju snažan strah i pokreću proveravanje, traženje uveravanja i izbegavanje bebe ili određenih aktivnosti.
Majka, na primer, prestane sama da kupa bebu zato što se plaši slike davljenja. Druga osoba proverava tokom cele noći da li dete diše. Treća traži od partnera da stalno bude prisutan jer se plaši da bi mogla da izgubi kontrolu.
Ovakve opsesivne misli nisu isto što i postpartalna psihoza.
Intruzivna misao, stvarna namera i psihoza nisu ista stanja
Razlika je veoma važna.
Kod intruzivne misli osoba prepoznaje sadržaj kao svoj mentalni događaj, ne želi ga i uznemirena je zato što je u sukobu sa njenim vrednostima.
Kod stvarne namere postoji želja da se nešto uradi, odluka, planiranje ili priprema za postupak.
Psihotično iskustvo izgleda drugačije. Osoba može čuti glas koji doživljava kao stvaran spoljašnji glas ili čvrsto verovati u ideju koja nije zasnovana u realnosti. Intruzivna misao kod OCD-a nije halucinacija niti deluzija.
Posebno je važna razlika posle porođaja. International OCD Foundation jasno odvaja perinatalni OCD, kod kojeg roditelja neželjene misli užasavaju, od postpartalne psihoze, u kojoj postoje deluzije ili halucinacije. Postpartalna psihoza je hitno medicinsko stanje.
Šta raditi kada se pojave intruzivne misli?
Cilj nije da iz glave uklonite sve neprijatne misli. Takva kontrola nije realna.
Važnije je prekinuti naviku da svaka misao dobije istragu.
Misao se pojavi. Prepoznate je kao mentalni sadržaj. Ne proveravate šta „stvarno“ govori o vama, ne rekonstruišete osećanja i ne pokušavate da dobijete stopostotnu sigurnost.
Pažnja se vraća onome što ste radili pre nego što se misao pojavila.
Nelagoda ne mora prvo potpuno da nestane.
Upravo insistiranje da se prvo smirite često vraća čoveka u ritual proveravanja.
Potiskivanje misli nije rešenje
Naredba „ne smem više nikada da pomislim na ovo“ zahteva stalno praćenje da li se misao vratila.
Time ona ostaje u centru pažnje.
Čovek počinje da meri koliko je vremena prošlo od poslednje misli, proverava da li se približava ista slika i uznemiri se čim primeti i najmanju asocijaciju.
Rezultat nije kontrola. Rezultat je još veća usmerenost na sadržaj koji pokušavate da uklonite.
Kako se leči OCD kada su intruzivne misli deo poremećaja?
Najvažniji psihoterapijski pristup za OCD jeste kognitivno bihejvioralna terapija sa izlaganjem i prevencijom odgovora, odnosno ERP.
International OCD Foundation navodi ERP kao terapiju prvog izbora za OCD.
ERP ne pokušava da dokaže da se čovek nema čega plašiti svaki put kada se pojavi opsesija.
Terapeut i osoba prvo precizno utvrđuju opsesije, kompulzije i situacije koje se izbegavaju. Zatim se postepeno radi sa situacijama koje izazivaju sumnju i strah, bez izvođenja rituala koji je ranije služio za smirivanje.
Ako je kompulzija stalno proveravanje, cilj terapije nije pronaći još bolji način provere. Cilj je prestati sa proveravanjem.
Ako je kompulzija traženje potvrde, terapija ne pruža novu potvrdu svaki put kada se pojavi sumnja.
Ako je problem izbegavanje, rad se postepeno vraća situacijama od kojih se osoba povukla.
NHS među glavnim tretmanima OCD-a navodi CBT sa ERP-om i lekove iz grupe SSRI. Farmakoterapiju određuje i prati lekar. Lekovi se ne uvode, menjaju niti prekidaju na osnovu internet saveta.
Kada intruzivne misli zahtevaju stručnu procenu?
Stručna procena je potrebna kada intruzivne misli počnu da upravljaju svakodnevnim životom.
To uključuje situacije u kojima:
- svakog dana provodite mnogo vremena analizirajući iste misli
- stalno proveravate da li ste nekoga povredili ili napravili grešku
- tražite potvrdu porodice, partnera ili prijatelja iznova
- izbegavate ljude, predmete ili mesta zbog straha od sopstvenih misli
- mentalni rituali prekidaju posao, učenje ili razgovore
- spavanje trpi zbog višesatnog analiziranja
- stid vas sprečava da bilo kome kažete šta se dešava
- svakodnevne odluke donosite prema tome kako ćete izbeći sledeću intruzivnu misao
Psiholog, psihoterapeut ili psihijatar tada procenjuju ceo obrazac, a ne jednu izdvojenu rečenicu koja vam je prošla kroz glavu.
Ako niste sigurni kome prvo da se obratite, mi smo detaljno objasnili razliku između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta.
Kada situacija zahteva hitnu pomoć?
Intruzivna misao koja vas užasava nije isto što i namera da je sprovedete.
Situacija je drugačija kada postoji stvarna želja da povredite sebe ili drugu osobu, konkretan plan, priprema za postupak ili osećaj da više ne možete da kontrolišete svoje ponašanje.
Hitna procena je potrebna i kada čujete glasove koje doživljavate kao spoljašnje, imate deluzije ili ne uspevate pouzdano da razlikujete unutrašnju misao od spoljašnje stvarnosti.
U neposrednoj opasnosti potrebno je kontaktirati hitnu pomoć ili broj 112.
Ne morate da otkrijete zašto se pojavila svaka misao
Jedna od najvećih zamki intruzivnih misli jeste ideja da negde postoji odgovor koji će konačno doneti potpunu sigurnost.
Zašto baš ta slika? Zašto baš ta osoba? Zašto danas? Zašto se vratila? Zašto sam na trenutak osetio nešto u telu?
Na svako objašnjenje može da se doda još jedno „ali šta ako“.
Zato se problem ne rešava pronalaženjem savršenog odgovora na svaku intruzivnu misao.
Rešava se prekidanjem obrasca u kojem svaka neželjena misao dobija značenje, proveru i ritual.
Misao može biti neprijatna, nasilna, seksualna, čudna ili potpuno suprotna onome u šta verujete. Sama činjenica da se pojavila ne govori ko ste.
Mnogo više govori ono što stvarno želite, kako živite i šta birate da uradite.
Izvori
Cleveland Clinic – Intrusive Thoughts
NHS – Obsessive Compulsive Disorder, Symptoms
International OCD Foundation – Exposure and Response Prevention Therapy
