Postoje ljudi koji će bez mnogo razmišljanja pomoći prijatelju, saslušati tuđi problem i pronaći opravdanje za nečiju grešku. Međutim, kada je reč o njima samima, pravila postaju mnogo stroža. Jedan pogrešan korak dovoljan je da posumnjaju u svoje sposobnosti, a tuđe nezadovoljstvo doživljavaju kao dokaz da su nešto uradili pogrešno.
Osećaj manje vrednosti upravo tako ume da izgleda. Ne mora da bude vidljiv drugima. Čovek može imati posao, prijatelje, porodicu i sasvim pristojan život, a ipak živeti sa uverenjem da nije dovoljno sposoban, zanimljiv ili važan.
Problem nastaje kada mišljenje koje imamo o sebi počne da određuje naše postupke. Neko odustaje od prilike jer očekuje neuspeh. Drugi pristaje na stvari koje mu ne odgovaraju, plašeći se da će izgubiti nečiju naklonost. Vremenom se isti obrazac prenosi na ljubavne veze, prijateljstva i posao.
Da bismo razumeli osećaj manje vrednosti, potrebno je da pogledamo kako čovek dolazi do negativne slike o sebi i zbog čega nastavlja da veruje u nju čak i kada postoje razlozi da misli drugačije.
Šta zapravo znači imati osećaj manje vrednosti?
Sasvim je normalno da nekada budete nezadovoljni svojim izgledom, postupkom ili rezultatom. Možda ste pogrešili na poslu, loše prošli na razgovoru za zaposlenje ili ste se našli u društvu u kojem ste se osećali nesigurno.
Neprijatnost zbog konkretnog događaja još ne znači da imate problem sa samopoštovanjem. Presudno je šta iz tog događaja zaključujete o sebi.
Recimo da niste položili važan ispit. Jedna osoba će biti razočarana i zaključiti da sledeći put mora drugačije da organizuje učenje. Druga će pomisliti da je nesposobna, da su svi ostali uspešniji i da nema razloga da ponovo pokušava.
U drugom slučaju, neuspeh je postao nešto mnogo veće od samog ispita. Osoba je rezultat pretvorila u merilo sopstvene vrednosti.
Psiholozi ovaj problem povezuju sa niskim samopoštovanjem, odnosno negativnom procenom koju čovek ima o sebi. Prema objašnjenju britanske zdravstvene službe NHS, dugotrajno nisko samopoštovanje utiče na svakodnevni život, otežava prihvatanje izazova i može biti povezano sa depresijom i anksioznošću.
Važno je znati da osećaj manje vrednosti nije zasebna psihijatrijska dijagnoza. On opisuje način na koji osoba doživljava sebe, a intenzitet i posledice razlikuju se od čoveka do čoveka.
Zašto neki ljudi odrastaju sa uverenjem da nisu dovoljno vredni?
Naše mišljenje o sebi ne nastaje odjednom. Gradimo ga tokom godina, kroz odnose sa roditeljima, prijateljima, nastavnicima i drugim ljudima čije nam je mišljenje važno.
Dete u početku nema razvijenu predstavu o svim svojim osobinama. Mnogo toga zaključuje iz ponašanja odraslih. Kada dobija podršku, kada neko primećuje njegov trud i kada ima prostora da pogreši, stiče iskustvo da neuspeh ne znači gubitak ljubavi ili prihvatanja.
Međutim, dete koje stalno sluša da je nespretno, lenjo ili manje uspešno od druge dece može početi da veruje da sa njim nešto nije u redu.
Zamislimo devojčicu koja donese kući četvorku iz matematike. Umesto razgovora o gradivu, roditelj je pita zašto nije dobila peticu kao njena drugarica. Sledeći put dobije peticu, ali roditelj odmah prelazi na predmet iz kojeg ima slabiju ocenu.
Posle godina sličnih iskustava, dete može usvojiti uverenje da svaki uspeh mora dodatno da opravdava, a da greške govore nešto loše o njemu. Kasnije, kao odrasla osoba, možda će postizati odlične rezultate, ali će i dalje očekivati da neko pronađe nedostatak.
Naravno, kritika roditelja ne ostavlja iste posledice kod svakog deteta. Na razvoj samopoštovanja utiču i temperament, odnosi sa vršnjacima, životne okolnosti i podrška drugih odraslih osoba.
Posledice ismevanja i odbacivanja
Školsko okruženje takođe može imati veliki uticaj. Dete koje drugi uporno ismevaju zbog izgleda, govora, odeće ili školskog uspeha može početi da posmatra sebe njihovim očima.
Vremenom se razvija očekivanje da će ga ljudi odbaciti i u novom društvu, čak i kada niko nije pokazao neprijateljstvo.
Odrasla osoba koja je godinama bila izložena podsmehu možda će izbegavati fotografisanje, javne nastupe ili upoznavanje novih ljudi. Ne zato što nema šta da ponudi, već zato što očekuje reakcije koje je ranije doživljavala.
Negativna iskustva nisu ograničena na detinjstvo. Ponižavanje u vezi, mobing, gubitak posla, razvod ili dugotrajne finansijske teškoće takođe mogu ozbiljno narušiti samopoštovanje.
Organizacija Mind među mogućim uzrocima navodi odbacivanje, diskriminaciju, probleme u odnosima, zdravstvene teškoće i nepovoljne životne okolnosti.
Kako osećaj manje vrednosti izgleda u svakodnevnom životu?
Ljudi sa niskim samopoštovanjem ne ponašaju se svi jednako. Neko otvoreno govori da nema samopouzdanja, a neko ostavlja utisak vrlo uspešne i samostalne osobe.
Upravo zbog toga spoljašnji uspeh nije pouzdan pokazatelj nečijeg odnosa prema sebi.
Osoba može biti cenjena na poslu, a ipak živeti u strahu da će kolege jednog dana shvatiti da nije dovoljno sposobna. Može imati mnogo prijatelja, a da se posle svakog druženja pita da li je nekoga iznervirala ili rekla nešto pogrešno.
Posebno je zanimljiv način na koji prima pohvale. Kada joj neko kaže da je odlično uradila posao, ona odgovara da nije bilo ništa posebno. Ako je pohvale zbog izgleda, odmah pronalazi razlog zbog kojeg kompliment nije zaslužen.
Istovremeno, negativnu primedbu pamti mnogo duže. Jedna neprijatna rečenica dobija veću težinu od deset iskrenih pohvala.
Drugi prepoznatljiv obrazac jeste stalno izvinjavanje. Osoba se izvinjava što je postavila pitanje, što je nekoga zamolila za pomoć ili što nije odmah odgovorila na poruku. Iza tih izvinjenja ponekad stoji strah da će je drugi doživeti kao napornu ili sebičnu.
Nijedno od navedenih ponašanja ne dokazuje samo po sebi problem sa samopoštovanjem. Značaj dobija kada se ponavlja, izaziva patnju i sprečava osobu da živi onako kako želi.
Kako osećaj manje vrednosti utiče na ljubavne odnose?
Ljubavni odnos podrazumeva bliskost, a bliskost znači da drugoj osobi pokazujemo i delove sebe u koje nismo potpuno sigurni. Za nekoga ko stalno sumnja u sopstvenu vrednost to može biti posebno teško.
Na početku veze partnerova pažnja donosi osećaj prihvaćenosti. Osoba uživa u porukama, razgovorima i zajedničkom vremenu. Međutim, čim pažnja malo oslabi, pojavljuje se sumnja.
Partner je umoran i ne želi da razgovara. Ona pomisli da mu više nije zanimljiva. On provede veče sa prijateljima, a ona počne da razmišlja da mu je lepše bez nje.
Na osnovu nekoliko svakodnevnih situacija osoba zaključuje da je odnos ugrožen. Umesto da razgovara o onome što je muči, počinje da prati partnerovo raspoloženje i ponašanje.
Stalna potreba za potvrdom ljubavi
Kada neko duboko veruje da nije dovoljno privlačan ili zanimljiv, partnerova ljubav može delovati kao nešto što svakog trenutka treba ponovo zaslužiti.
Zbog toga osoba stalno očekuje potvrdu. Želi da čuje da je voljena, da partner nema nameru da ode i da je njihov odnos siguran.
Razgovor donese olakšanje, ali nesigurnost ubrzo ponovo nastaje. Partner tada može imati utisak da njegova pažnja nikada nije dovoljna, a osoba sa osećajem manje vrednosti sve više zavisi od njegovog odobravanja.
Problem nije u želji za nežnošću i sigurnošću. Svakom odnosu potrebne su pažnja i međusobno poverenje. Teškoća nastaje kada osoba svoje mišljenje o sebi gotovo potpuno zasniva na tome koliko joj partner trenutno poklanja pažnje.
Zašto neko ostaje u vezi u kojoj nije srećan?
Strah od odbacivanja ponekad dovodi do prihvatanja ponašanja koje osobu povređuje.
Možda partner omalovažava njena interesovanja, stalno kritikuje izgled ili ignoriše ono što joj smeta. Ona prepoznaje da je nezadovoljna, ali se plaši da otvoreno razgovara jer veruje da će je partner napustiti.
U njenom razmišljanju raskid ne znači samo kraj veze. On bi potvrdio uverenje da nije dovoljno vredna ljubavi.
Važno je ipak razlikovati ličnu nesigurnost od odgovornosti za tuđe postupke. Ponižavanje, kontrolisanje i nasilje odgovornost su osobe koja ih čini. Niko ne zaslužuje zlostavljanje zbog niskog samopoštovanja.
Osećaj manje vrednosti može otežati donošenje odluke o odlasku, ali ne objašnjava sam po sebi sve razloge zbog kojih ljudi ostaju u štetnim odnosima. Finansijska zavisnost, pretnje, zajednička deca i drugi životni uslovi takođe imaju značajnu ulogu.
Prijateljstva u kojima stalno mislite da ste manje važni
U prijateljstvu osećaj manje vrednosti ume da bude manje primetan nego u ljubavnoj vezi.
Osoba dolazi na druženja, smeje se, učestvuje u razgovoru i zainteresovana je za živote svojih prijatelja. Ipak, retko govori o sopstvenim problemima jer smatra da ne treba da opterećuje druge.
Kada je prijatelj pozove, rado prihvata. Kada sama poželi druženje, dugo razmišlja da li će smetati. Ako nekoliko ljudi organizuje susret bez nje, odmah pretpostavlja da nije dovoljno zanimljiva.
Vremenom počinje da ulaže sve više napora kako bi sačuvala odnose. Uvek je dostupna, pristaje na tuđe planove i teško odbija molbe.
Takvo ponašanje ponekad stvara neravnotežu. Drugi ljudi naviknu se da osoba uvek pristaje, pa prestaju da pitaju šta njoj odgovara. Ona postaje nezadovoljna, ali ne govori o tome jer se plaši sukoba.
Problem zatim dodatno učvršćuje njeno prvobitno uverenje. Pošto drugi retko uzimaju u obzir njene želje, zaključuje da su njihove potrebe važnije.
Promena zahteva i drugačije ponašanje u odnosima. Osoba mora dobiti priliku da iskusi kako izgleda prijateljstvo u kojem slobodno izražava svoje mišljenje, odbija molbu ili otvoreno govori o problemu.
Zašto osećaj manje vrednosti vodi stalnom poređenju sa drugima?
U društvu u kojem ljudi javno prikazuju poslovne uspehe, putovanja, kupovinu nekretnina i porodični život, poređenje sa drugima postalo je deo svakodnevice.
Neko objavi fotografiju sa putovanja, a vi počnete da razmišljate kako sebi godinama niste priuštili odmor. Kolega dobije unapređenje i odjednom vam vaš posao izgleda manje vredno.
Problem nije samo u tome što drugi ljudi imaju nešto što vi trenutno nemate. Važnije je značenje koje pridajete toj razlici.
Osoba sa izraženim osećajem manje vrednosti tuđi uspeh može doživeti kao dokaz sopstvenog neuspeha. Ako prijatelj zarađuje više, zaključuje da je manje sposoban. Ako neko ima više društvenih kontakata, smatra da je manje zanimljiv.
Takvim poređenjem zanemaruje okolnosti koje utiču na životne rezultate. Ljudi nemaju iste mogućnosti, porodične obaveze, zdravstvene uslove niti polazne pozicije.
Društvene mreže dodatno otežavaju realnu procenu jer prikazuju samo ono što su ljudi odlučili da objave. Nečiji odmor vidljiv je na fotografijama, ali finansijski problemi, porodični sukobi i lične nesigurnosti ostaju van kadra.
Ako osoba stalno koristi tuđe rezultate kao merilo sopstvene vrednosti, zadovoljstvo njenim dostignućima kratko traje. Čim ostvari jedan cilj, pronalazi nekoga ko je postigao više.
Može li osećaj manje vrednosti da stoji iza perfekcionizma?
Neko ko sumnja u svoje sposobnosti potpuno se povuče pred izazovima. Druga osoba reaguje suprotno i pokušava da sve uradi savršeno.
Radnik ostaje duže u kancelariji jer želi još jednom da pregleda izveštaj. Student odlaže predaju rada zato što stalno pronalazi nove nedostatke. Osoba koja organizuje porodično okupljanje uznemirena je zbog najmanje promene plana.
Iza perfekcionizma mogu stajati različiti razlozi, ali kod pojedinih ljudi povezan je sa strahom da će zbog greške izgubiti poštovanje drugih.
Uspeh donosi trenutno olakšanje. Međutim, pošto osoba veruje da stalno mora da opravdava svoju vrednost, sledeći zadatak postaje novi ispit.
Na duži rok život pod stalnim pritiskom može dovesti do iscrpljenosti. Čovek ulaže mnogo energije u izbegavanje greške, a veoma malo vremena ostavlja za odmor i zadovoljstvo postignutim.
Kako promeniti negativno mišljenje o sebi?
Jedan od razloga zbog kojih osećaj manje vrednosti dugo opstaje jeste navika da sopstvene postupke tumačimo na isti način.
Kada osoba pogreši, odmah dobija potvrdu da je nesposobna. Kada uspe, objašnjava uspeh srećom ili činjenicom da zadatak nije bio dovoljno težak.
Vremenom nastaje zatvoren krug. Negativna uverenja utiču na ponašanje, a osoba zatim iz svog iskustva izdvaja upravo ono što potvrđuje ta uverenja.
Promena počinje kada nauči da razlikuje događaj od zaključka koji je donela o sebi.
@drvladimirmisic Kako se distancirate od negativnih misli? #anksioznost #negativnemisli #balkan #emocije #psihoterapija ♬ originalljud – Dr Vladimir Misic
Nemojte svaku grešku pretvarati u sud o sebi
Recimo da ste na važnom sastanku pogrešno odgovorili na pitanje. Činjenica je da niste znali odgovor ili ste pogrešili u proceni.
Zaključak da ste zbog toga potpuno nesposobni nema isto uporište. Jedna greška ne govori dovoljno o vašem obrazovanju, iskustvu i svim poslovima koje uspešno obavljate.
Mnogo preciznija procena bila bi da vam je za određenu temu potrebno dodatno znanje. Ako je odgovor bio pogrešan, znate šta treba da ispravite.
U priručniku za rad na niskom samopoštovanju, koji koristi britanska služba psiholoških terapija, opisane su vežbe preispitivanja negativnih misli i ponašanja koja održavaju lošu sliku o sebi.
Njihova svrha nije da svaku neprijatnu misao zamenite preterano pozitivnom. Cilj je realnija procena situacije, uz uvažavanje činjenica koje ste ranije zanemarivali.
Obratite pažnju na ono što sebi govorite
Zanimljivo je koliko se odnos prema sopstvenim greškama razlikuje od odnosa prema greškama prijatelja.
Kada prijatelj ne dobije posao, verovatno nećete odmah zaključiti da nema nikakve sposobnosti. Razgovaraćete o konkursu, iskustvu, pripremi i narednim mogućnostima.
Kada se ista situacija dogodi vama, možda ćete mnogo lakše prihvatiti zaključak da niste dovoljno sposobni.
Upravo tu razliku vredi primetiti. Ako za drugu osobu postoji više objašnjenja neuspeha, nema razloga da za sebe prihvatate samo ono najnepovoljnije.
Vremenom realnije procene mogu smanjiti potrebu da svaku odluku preispitujete kroz pitanje koliko vredite kao osoba.
Postavljanje granica menja odnose sa drugima
Ako ste navikli da stalno pristajete na tuđe zahteve, odbijanje će u početku verovatno izazivati nelagodnost.
Na primer, prijatelj vas poziva na okupljanje, ali ste umorni i želite veče za sebe. Umesto izmišljanja izgovora, dovoljno je da kažete da ovog puta nećete doći.
Prijatelj može biti razočaran. To ipak ne znači da ste ga uvredili ili da će vaš odnos zbog toga prestati.
Kroz slična iskustva osoba postepeno uči da ima pravo na sopstvene potrebe i da neslaganje ne podrazumeva gubitak prihvatanja.
Ako neko na svaku postavljenu granicu reaguje uvredama, pritiskom ili pretnjama, problem više nije samo u ličnoj nesigurnosti. Potrebno je sagledati i ponašanje druge osobe, kao i bezbednost samog odnosa.
View this post on Instagram
Ne čekajte da nestane nesigurnost pre nego što nešto pokušate
Jedna od posledica niskog samopoštovanja jeste odlaganje svega u čemu postoji mogućnost neuspeha.
Osoba želi novi posao, ali ne šalje prijavu. Želi da upozna nekoga, ali izbegava susrete. Ima ideju koju bi predstavila kolegama, međutim, uverena je da će je odbiti.
Na taj način izbegava neposrednu neprijatnost, ali istovremeno propušta iskustva koja bi joj pomogla da realnije sagleda svoje sposobnosti.
Postepen pristup podrazumeva manje, ostvarive korake. Za nekoga je to prijava na konkurs. Za drugu osobu razgovor u društvu u kojem se ranije povlačila.
Neće svaki pokušaj biti uspešan. Ipak, osoba dobija priliku da uči iz stvarnih iskustava umesto da odluke zasniva isključivo na pretpostavci da neće uspeti.
Kada je potrebna pomoć psihologa ili psihoterapeuta?
Osećaj manje vrednosti ne zahteva u svakom slučaju psihološki tretman. Međutim, kada traje dugo i ozbiljno utiče na odnose, posao ili svakodnevne aktivnosti, razgovor sa stručnjakom može biti značajan.
Posebnu pažnju zaslužuju situacije u kojima osoba zbog straha od odbacivanja prestaje da izlazi, izbegava ljude ili odustaje od stvari koje su joj ranije bile važne.
Ako se uz negativnu sliku o sebi pojave dugotrajna tuga, gubitak interesovanja, problemi sa spavanjem ili izražena anksioznost, potrebna je procena mentalnog zdravlja.
Osećaj manje vrednosti može biti deo depresivne simptomatologije, ali prisustvo negativnih misli o sebi nije dovoljno za postavljanje dijagnoze. Važni su trajanje, intenzitet i drugi simptomi.
Psihoterapija pruža prostor da osoba istraži kako su se razvila njena uverenja, u kojim situacijama ih ponavlja i kako utiču na njeno ponašanje.
Kognitivno-bihejvioralna terapija, između ostalog, pomaže u prepoznavanju negativnih automatskih misli i proveravanju zaključaka koji proizlaze iz njih. Drugi terapijski pristupi posvećuju više pažnje ranijim odnosima, emocionalnim iskustvima i obrascima vezivanja.
Izbor pristupa zavisi od potreba osobe, problema sa kojima se suočava i stručne procene.
Šta kada bliska osoba ima osećaj manje vrednosti?
Ako neko koga volite stalno omalovažava sebe, prirodna reakcija je da pokušate da ga razuverite. Kažete mu da je sposoban, zanimljiv ili privlačan i podsetite ga na sve što je postigao.
Takve reči mogu prijati, ali ponekad ne menjaju način na koji osoba razmišlja o sebi. Ona prihvati pohvalu na trenutak, a zatim se vrati starom uverenju.
U razgovoru zato nije potrebno stalno dokazivati da je njeno mišljenje pogrešno. Korisnije je saslušati šta je konkretno uznemirava i pomoći joj da sagleda situaciju iz više uglova.
Na primer, ako prijatelj kaže da je nesposoban jer nije dobio posao, razgovor o njegovoj prijavi i iskustvu pruža više prostora za razumevanje od kratkog uveravanja da će sve biti u redu.
Važno je i izbegavati podsmevanje njegovoj nesigurnosti. Rečenice kojima umanjujemo tuđa osećanja mogu dodatno otežati razgovor, naročito ako osoba već očekuje negativnu reakciju.
Podrška ipak ne podrazumeva preuzimanje odgovornosti za svako njeno osećanje. Partneri i prijatelji imaju pravo na sopstvene potrebe, vreme i granice.
Osećaj manje vrednosti ne mora da određuje ostatak života
Čovek koji je godinama slušao da nije dovoljno sposoban možda će i kao odrasla osoba teško prihvatati pohvale. Neko ko je doživeo odbacivanje može dugo očekivati isti ishod u novim odnosima.
Ipak, ranija iskustva ne određuju zauvek način na koji osoba vidi sebe.
Promena podrazumeva vreme i nova iskustva. Ponekad počinje običnim razgovorom u kojem osoba prvi put otvoreno kaže šta joj smeta. Nekada odlukom da prihvati priliku koju bi ranije odbila ili da prestane da preuzima odgovornost za tuđe raspoloženje.
Važno je i da osoba nauči da prepozna sopstveni napredak. Ako je uspela da izrazi mišljenje pred kolegama, nema razloga da taj postupak odmah umanji zato što nije govorila savršeno. Ako je postavila granicu u odnosu, nelagodnost koju je osetila ne znači da je postupila pogrešno.
Samopoštovanje ne podrazumeva uverenje da smo uspešniji ili važniji od drugih. Ono uključuje sposobnost da realno sagledamo svoje osobine, prihvatimo odgovornost za greške i istovremeno ne dovodimo u pitanje sopstvenu vrednost svaki put kada nešto ne uspe.
Kada čovek prestane da svaki neuspeh doživljava kao dokaz lične nedovoljnosti, dobija više prostora za odnose u kojima ne mora stalno da se dokazuje. A upravo je u svakodnevnim odnosima promena često najvidljivija.
