Hodate ulicom kojom ste prošli stotinu puta. Znate gde ste, prepoznajete zgrade i ljude, ali prizor odjednom deluje nekako udaljeno. Kao da gledate scenu kroz staklo ili ekran. Boje mogu izgledati drugačije, zvukovi čudno udaljeni, a prostor ravniji nego inače.
Nekome se promena ne dogodi u okolini, već u sopstvenom doživljaju sebe. Čujete svoj glas, pomerate ruke, razgovarate sa ljudima, ali imate utisak da sve radite automatski. Sopstvene misli i pokreti deluju udaljeno, kao da ih samo posmatrate.
Prvi strah tada često nema veze sa stručnim terminima. Ljudi se pitaju da li gube razum, da li im se nešto dogodilo sa mozgom ili da li će potpuno izgubiti kontrolu.
Psihijatrija ova iskustva poznaje kao derealizaciju i depersonalizaciju. Mogu se javiti kratkotrajno tokom snažnog stresa, iscrpljenosti ili paničnog napada, ali kod manjeg broja ljudi postaju uporna ili se stalno vraćaju i ozbiljno remete svakodnevni život.[1][2]
Derealizacija i depersonalizacija nisu isto iskustvo
Razlika je zapravo prilično jasna kada znate gde da je tražite.
| Pojam | Šta deluje nestvarno | Kako ljudi često opisuju iskustvo |
|---|---|---|
| Derealizacija | Okolina, ljudi, predmeti i prostor | „Kao da sam u snu“, „sve izgleda veštački“, „kao da gledam film“ |
| Depersonalizacija | Sopstveno telo, misli, emocije ili postupci | „Kao da posmatram sebe sa strane“, „radim sve automatski“, „ne osećam sebe kao ranije“ |
Oba iskustva mogu da se pojave zajedno. Jedna osoba će prvenstveno osećati udaljenost od okoline, druga od sopstvenog tela, a neko će istovremeno imati oba osećaja.
Kako derealizacija izgleda kada se zaista dogodi?
Rečenica „svet mi deluje nestvarno“ ne opisuje isto iskustvo kod svakoga.
Nekome poznata soba izgleda drugačije iako nijedan predmet nije pomeren. Drugi primećuju da su boje izbledele ili previše intenzivne. Predmeti mogu izgledati ravno, udaljeno, previše jasno ili neobično veliko ili malo. Zvukovi ponekad deluju prigušeno, a osećaj protoka vremena postane čudan.[2][7]
Česta je i udaljenost od drugih ljudi. Razgovarate sa partnerom ili prijateljem i jasno znate ko sedi preko puta vas, ali emocionalni osećaj bliskosti kao da na trenutak nije tu.
Upravo je taj nesklad najzbunjujući. Razum govori da se ništa u prostoriji nije promenilo, dok subjektivni doživljaj govori potpuno drugačije.
Kako izgleda depersonalizacija
Depersonalizacija je okrenuta ka unutra.
Sopstvene ruke mogu delovati tuđe. Glas zvuči kao da pripada nekome drugom. Pokreti izgledaju automatski, a misli i emocije kao da se odvijaju na određenoj udaljenosti od vas.
Neki ljudi opisuju emocionalnu utrnulost. Znaju da vole partnera, dete ili prijatelja, ali u određenom trenutku ne uspevaju da osete onu bliskost koju očekuju. Drugi imaju utisak da sopstvene uspomene poznaju kao činjenice, ali da su izgubile emocionalnu težinu.[1][7]
U svakodnevnici to može biti vrlo čudno iskustvo. Nastavljate razgovor, kupujete namirnice ili završavate posao, a istovremeno imate utisak da samo gledate kako sve to radite.
Najveći strah je često pitanje „da li gubim razum?“
Baš tu postoji važna razlika između derealizacije i depersonalizacije sa jedne strane i psihotičnih poremećaja sa druge.
Kod tipičnog DPDR iskustva osoba zadržava uvid. Zna da ulica nije zaista pretvorena u filmski set. Razume da joj ruke pripadaju iako trenutno deluju čudno. Svesna je da osećaj nestvarnosti dolazi iz njenog doživljaja, a ne iz stvarne promene sveta.[7]
Stručnjaci ovaj deo procene nazivaju očuvanim testiranjem realnosti.
Osoba sa psihotičnim simptomima može imati čvrsto uverenje da se stvarnost zaista promenila ili da spoljašnje sile kontrolišu njeno telo i misli. Kod derealizacije i depersonalizacije upravo svest da je osećaj neobičan često stvara dodatnu anksioznost.
Granica nije nešto što treba samostalno određivati preko interneta. Novi, intenzivni ili dugotrajni simptomi zaslužuju stručnu procenu, posebno kada postoje i drugi neobični doživljaji, gubitak orijentacije ili ozbiljan pad svakodnevnog funkcionisanja.
Da li svako ko doživi derealizaciju ima poremećaj?
Ne.
Kratke epizode odvojenosti od sebe ili okoline javljaju se i kod ljudi koji nemaju depersonalizaciono-derealizacioni poremećaj. Sistematski pregled istraživanja pokazao je da procene učestalosti samog poremećaja u opštoj populaciji idu od 0 do 1,9 odsto, dok autori navode da se procena od oko jedan odsto uklapa u ranija istraživanja.[9]
Dijagnoza podrazumeva nešto više od jednog čudnog trenutka posle neprospavane noći.
Simptomi se ponavljaju ili traju, izazivaju značajnu nelagodu ili ometaju posao, školovanje, odnose i druge delove života. Stručnjak pritom proverava da li postoji drugo psihičko ili telesno stanje, dejstvo lekova ili psihoaktivnih supstanci koje bolje objašnjava ono što osoba oseća.[7]
Zašto nastaju derealizacija i depersonalizacija
Jedno jednostavno objašnjenje ne postoji.
Na internetu ćete često naići na tvrdnju da mozak jednostavno „isključuje emocije da bi vas zaštitio“. Ideja ima veze sa načinom na koji stručnjaci razmišljaju o disocijaciji tokom preplavljujućeg stresa, ali mehanizam DPDR-a nije razjašnjen do te mere da sve možemo svesti na jednu odbrambenu reakciju.
Panični napad je čest trenutak prvog susreta sa derealizacijom
Zamislite da vam srce ubrza, disanje se promeni, telo preplavi adrenalin i odjednom imate utisak da prostor oko vas nije stvaran.
Za nekoga ko nikada ranije nije čuo za derealizaciju, sledeća misao lako postane: „Sada stvarno gubim kontrolu.“
Psiholozi opisuju depersonalizaciju i derealizaciju među simptomima koji mogu da prate snažan panični napad. Strah od samog osećaja zatim dodatno pojača paniku, pa osoba počne pažljivo da prati svaki sledeći znak da se čudno stanje vraća.[3][4]
Tu nastaje nezgodan krug. Osetite blagu udaljenost od okoline, uplašite se tog osećaja, anksioznost poraste, a sa njom se pojača i ono što pokušavate da zaustavite.
Stres i trauma imaju važnu ulogu
Težak događaj ne mora automatski dovesti do derealizacije ili depersonalizacije, ali povezanost sa traumom i jakim stresom detaljno je dokumentovana.[8]
Posebno se proučavaju emocionalno zanemarivanje i zlostavljanje u detinjstvu, fizičko nasilje, svedočenje nasilju, iznenadni gubici i drugi događaji koji preplavljuju sposobnost osobe da obradi ono što se događa.
Simptomi se ipak pojavljuju i kod ljudi koji iza sebe nemaju prepoznatljivo veliko traumatsko iskustvo. Dugotrajan stres, ozbiljna anksioznost ili niz manjih pritisaka takođe mogu prethoditi prvoj epizodi.
Nedostatak sna ume dodatno da zamuti doživljaj
Posle jedne loše noći većina ljudi samo oseća umor. Posle dužeg perioda ozbiljno narušenog sna neki ljudi prijavljuju čudnu udaljenost, maglu u glavi i izmenjen doživljaj okoline.[2]
Ako vam je san već duže narušen, naš vodič kroz najčešće poremećaje spavanja može pomoći da razdvojite hroničnu nesanicu, poremećaj ritma sna i druge probleme koji zahtevaju posebnu procenu.
Kanabis i druge supstance kod nekih ljudi prethode simptomima
Kanabis, halucinogeni, ketamin i pojedine druge psihoaktivne supstance povezani su sa epizodama depersonalizacije i derealizacije.[7]
To ne znači da će svaka osoba koja ih koristi razviti DPDR. Kod nekoga se iskustvo pojavi tokom dejstva supstance i nestane, dok kod manjeg broja ljudi neprijatan osećaj potraje i nakon prestanka akutnog dejstva.
Kada se prvi simptomi pojave neposredno posle uzimanja neke supstance, ta informacija je važna lekaru ili psihijatru koji procenjuje stanje.
Derealizacija i anksioznost često idu zajedno
Derealizacija nije sinonim za anksioznost. Ipak, između njih postoji česta veza.
Istraživanja nalaze depersonalizaciju i derealizaciju kod dela ljudi sa anksioznim, depresivnim i drugim psihičkim poremećajima. DPDR zato nije uvek zasebna dijagnoza. Nekada predstavlja simptom šireg problema.[9]
Kod paničnog poremećaja, na primer, osećaj nestvarnosti može trajati samo tokom napada. Kod druge osobe se nastavlja i između napada i postaje problem za sebe.
Ako uz osećaj nestvarnosti imate dugotrajnu napetost, panične epizode ili depresivno raspoloženje, stručna procena ne treba da stane na pitanju „imam li derealizaciju“. Potrebno je sagledati sve simptome zajedno.
Koliko dugo mogu da traju simptomi?
Nema jednog trajanja koje važi za sve.
Epizoda nekome prođe za nekoliko minuta ili sati. Kod drugih traje danima ili nedeljama. Postoje i ljudi kod kojih se simptomi vraćaju mesecima, menjaju intenzitet ili postanu gotovo stalni.[7]
Trajanje samo po sebi ne otkriva uzrok.
Ako osećaj nestvarnosti ne prolazi, često se vraća ili vam menja način na koji radite, učite, vozite, izlazite među ljude ili provodite vreme sa porodicom, razgovor sa stručnjakom ima više vrednosti od još jednog kruga pretraživanja simptoma.
Kako izgleda stručna procena
Ne postoji analiza krvi ili snimak mozga koji sam po sebi potvrđuje derealizaciono-depersonalizacioni poremećaj.
Procena počinje razgovorom o tome šta osećate, kada se prvi put pojavilo, koliko traje, šta ga pojačava i koliko remeti svakodnevicu. Lekar ili stručnjak za mentalno zdravlje pitaće i za druge simptome, lekove, alkohol, psihoaktivne supstance, san i ranija zdravstvena stanja.[8]
Ponekad je potrebno isključiti neurološke ili druge medicinske uzroke. Epileptički napadi, dejstvo određenih supstanci i pojedina druga stanja mogu imati simptome koji liče na delove DPDR iskustva. Kod atipične kliničke slike lekar može proceniti da su potrebni dodatni pregledi, EEG, snimanje ili laboratorijske analize.[7]
Ako niste sigurni kome prvo da se javite, mi smo detaljno objasnili razliku između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta i u kojim situacijama svaki od njih ima svoju ulogu.
Šta može da pomogne kada počne osećaj nestvarnosti
Prvi impuls je često proveravanje.
Gledate ruke. Posmatrate lice u ogledalu. Pitate se da li vam glas zvuči normalno. Analizirate prostoriju i pokušavate da utvrdite da li vam je svet i dalje čudan.
Problem je što stalno posmatranje simptoma drži pažnju upravo na iskustvu koje vas plaši.
Domaći psihološki izvori kod depersonalizacije povezane sa panikom savetuju vraćanje pažnje na spoljašnje okruženje i smirivanje disanja kada je ono ubrzano.[3]
U praksi to može izgledati vrlo jednostavno. Osetite stopala na podu. Pogledajte šta se stvarno nalazi ispred vas. Nastavite razgovor koji ste vodili. Opišite sebi nekoliko predmeta koje vidite ili zvukova koje čujete.
Cilj nije da sebe ubedite da osećaj ne postoji. Pažnju vraćate na ono što se trenutno događa umesto da narednih dvadeset minuta proveravate da li se osećate „normalno“.
Ako epizodu prati panično ubrzano disanje, sporiji ritam disanja može smanjiti deo telesne uznemirenosti koja dodatno hrani strah.
Psihoterapija i lečenje nisu ista priča za svakoga
Kada derealizacija ili depersonalizacija traju, tretman zavisi od šire slike.
Psihoterapija predstavlja glavni klinički pristup. Rad može uključiti razumevanje okidača, smanjenje straha od samih simptoma, promenu načina na koji osoba reaguje kada počne epizoda, obradu traumatskih iskustava i tretiranje prateće anksioznosti ili depresije.[8]
Ipak, ovde je važno ne obećavati više nego što nauka trenutno može da potvrdi.
Sistematski pregled pronašao je 41 istraživanje različitih tretmana sa ukupno 300 učesnika. Autori su ocenili da su količina i kvalitet dokaza i dalje nedovoljni za čvrst zaključak o jednom najboljem tretmanu.[10]
Ni lek koji specifično i pouzdano uklanja depersonalizaciju i derealizaciju trenutno nije utvrđen. Psihijatar može uključiti terapiju za prateću anksioznost, depresiju ili drugo stanje kada za to postoji indikacija.[8][10]
Drugim rečima, terapija se ne svodi na „lek za derealizaciju“. Stručnjak pokušava da utvrdi šta simptome pokreće i održava kod konkretne osobe.
Kada je vreme da se javite stručnjaku?
Jedna kratka epizoda posle snažnog stresa ne znači automatski da imate poremećaj.
Razgovor sa stručnjakom postaje posebno važan kada:
- osećaj nestvarnosti traje ili se često vraća,
- počinjete da izbegavate posao, školu, vožnju ili izlazak iz kuće,
- simptome prate česti panični napadi ili jaka anksioznost,
- ne uspevate normalno da spavate ili funkcionišete,
- simptomi su počeli nakon uzimanja psihoaktivne supstance,
- imate nove neurološke simptome ili epizode gubitka svesti,
- više niste sigurni šta je stvarno,
- pojavljuju se ozbiljna depresija, samopovređivanje ili suicidalne misli.
Sam osećaj ipak nije dovoljan da zaključite šta ga izaziva.
Ako vam se epizode vraćaju, ne morate prvo da pronađete savršen stručni izraz za ono što osećate. Dovoljno je da kažete: „Znam gde sam, ali mi svet ne deluje stvarno“ ili „Znam da sam to ja, ali imam osećaj kao da sebe posmatram sa strane.“ Stručnjaku upravo takav opis daje dobar početak za procenu.
Izvori
- Online psihijatar – Depersonalizacija i derealizacija
- Krug zdravlja – Depersonalizacija i derealizacija
- Vaš psiholog – Depersonalizacija kao simptom paničnog napada
- Psihoterapija Novi Sad – Simptomi i lečenje napada panike
- Hipno Psihocentar – Derealizacija i depersonalizacija
- Psihološko savetovalište – Depersonalizacija i derealizacija
- MSD Manual – Depersonalization/Derealization Disorder
- Mayo Clinic – Diagnosis and Treatment
- PubMed – Systematic Review of DPDR Prevalence
- PubMed – Systematic Review of DPDR Treatment
