Ako imate dete koje voli video igre, verovatno ste bar jednom čuli ono poznato: „Samo još ovu partiju.” Nekad ta partija stvarno traje kratko, a nekad se produži dok svi u kući ne izgube strpljenje.
Nema potrebe da od igranja pravimo porodičnu krizu čim dete uzme kontroler ili telefon. Ipak, ima potrebe da znamo kada je igranje normalna zabava, a kada počinje da remeti san, školu, raspoloženje, kretanje i odnose u porodici.
Kako roditelj može da prepozna da igranje prelazi granicu
Igrice mogu biti deo zdrave svakodnevice ako dete zbog njih ne zapostavlja obaveze, san, kretanje, učenje i odnose van ekrana. Dete može da voli igru, da se raduje partiji sa drugarima i da ipak poštuje dogovor kada je vreme da prestane.
Granica počinje da se pomera kada igranje dobije prednost nad skoro svim drugim aktivnostima. Svetska zdravstvena organizacija opisuje gaming disorder kroz smanjenu kontrolu nad igranjem, davanje prioriteta igranju u odnosu na druge aktivnosti i nastavljanje uprkos negativnim posledicama.
To ne znači da svako dete koje mnogo voli igre ima poremećaj. Za roditelje je važnije da gledaju obrazac ponašanja kroz vreme nego jedan nervozan dan.
Šta se dešava u dečijem mozgu tokom igranja
Dečiji mozak još razvija sisteme za samokontrolu, planiranje i odlaganje zadovoljstva. Zato dete može iskreno da kaže da će prestati za pet minuta, a zatim nastavi, jer mu igra stalno daje novu nagradu, novi izazov ili poziv ekipe.
Sistem nagrade posebno reaguje na brze povratne informacije. Poen, nivo, skin, rang, pobeda ili poruka drugara daju detetu osećaj trenutnog uspeha, pa prekid deluje mnogo teže nego odraslima sa strane.
Pregled zdravstvenih efekata video igara kod dece i adolescenata, objavljen 2023. u časopisu Pediatrics, navodi da efekti igara zavise od sadržaja, obrasca igranja, konteksta i osobina deteta, a ne samo od vremena pred ekranom.
Kada igranje prelazi u lošu naviku
Loša navika se prepoznaje po tome što dete sve teže prekida igru i sve teže prihvata druge aktivnosti. Nije problem ako se dete ponekad iznervira zbog poraza, ali jeste signal ako se nervoza ponavlja, traje dugo i utiče na kućnu atmosferu.
Roditelji treba da obrate pažnju na promene koje se ponavljaju iz dana u dan. Posebno su važne situacije u kojima dete krije koliko igra, odlaže školske obaveze, kasni na spavanje ili gubi interesovanje za stvari koje su mu ranije bile važne.
Američka akademija dečije i adolescentne psihijatrije navodi da previše vremena pred ekranom može biti povezano sa problemima sa snom, nižim školskim uspehom, manjkom fizičke aktivnosti, slabijim porodičnim vremenom i promenama raspoloženja.
San je prvi signal koji ne treba preskočiti
Ako dete igra kasno uveče, naročito takmičarske igre, nervni sistem ostaje aktiviran i posle gašenja ekrana. Tada uspavljivanje može da traje duže, a san može biti kraći i manje kvalitetan.
Sistematski pregled i meta-analiza objavljeni 2021. u časopisu Frontiers in Psychiatry obuhvatili su 33 studije i 51.430 učesnika. Autori su našli povezanost problematičnog igranja sa kraćim snom, lošijim kvalitetom sna, dnevnom pospanošću i većom verovatnoćom problema sa spavanjem.
Za porodicu je najkorisnije pravilo da igranje ne ulazi u poslednji sat pred spavanje. Ako dete već ima problem sa uspavljivanjem, taj razmak treba produžiti.
Koliko vremena uz ekrane je previše
Roditelji vole jasnu brojku, i razumljivo je zašto. Jedna granica deluje lakše nego svakodnevni pregovori, naročito kada dete stalno traži još malo vremena.
Ipak, Američka akademija pedijatrije naglašava da nije dovoljno gledati samo minute, jer je važno da mediji ne potiskuju san, fizičku aktivnost, školu, porodično vreme i druge zdrave rutine. AAP preporučuje porodični plan korišćenja medija, sa pravilima za vreme bez ekrana, mesta bez ekrana i rutinu spavanja.
Kod mlađe dece granice treba da budu kraće i konkretnije. Kod tinejdžera ima smisla uključiti ih u dogovor, ali posledice kršenja pravila moraju biti poznate unapred.
Kada video igre mogu imati dobru stranu
Video igre nisu automatski štetne. Neke igre mogu uključiti planiranje, saradnju, prostornu orijentaciju, koordinaciju, pamćenje i donošenje odluka pod vremenskim pritiskom.
Studija objavljena 2022. u JAMA Network Open, na podacima iz ABCD studije, posmatrala je decu uzrasta 9 i 10 godina. Deca koja su prijavila igranje video igara tri ili više sati dnevno imala su bolje rezultate na zadacima radne memorije i inhibicije odgovora u poređenju sa decom koja nisu igrala, ali autori jasno navode da je reč o povezanosti, ne o dokazu da igranje uzrokuje bolje kognitivne rezultate.
Zato treba biti pošten. Igre mogu imati korisne elemente, ali to nije dozvola za igranje bez granice.
Nisu sve igre isti izazov za dete
Kreativna igra, sportska simulacija, strateška igra, brza pucačka igra i online timska igra ne opterećuju dete na isti način. Razlikuju se po tempu, sadržaju, komunikaciji sa drugima i pritisku da se igra nastavi.
Igra u kojoj dete gradi svet sa poznatim drugom nije ista situacija kao meč u kome nepoznati igrači viču, vređaju ili požuruju dete. Zato roditelj ne treba da pita samo koliko je dete igralo, nego i šta je igralo, sa kim i kako se osećalo posle toga.
Pregled objavljen u Pediatrics navodi da pedijatri i roditelji treba da razumeju jedinstvene koristi i rizike video igara, jer se one razlikuju od pasivnog gledanja sadržaja na ekranu.
Online komunikacija i kupovine u igri
Kod dece rizik nije uvek sama igra. Ponekad je veći problem chat, glasovna komunikacija, kupovine, pritisak ekipe, reklame ili kontakt sa nepoznatim osobama.
UNICEF u vodiču za roditelje o video igrama navodi da treba obratiti pažnju na bezbednost naloga, komunikaciju, podešavanja privatnosti i takozvane dark patterns, odnosno dizajnerska rešenja koja korisnika navode na odluke koje nije planirao, uključujući trošenje novca.
Kod mlađe dece proverite nekoliko osnovnih stvari:
- da li igra ima chat
- da li dete igra sa nepoznatim osobama
- da li su kupovine zaključane šifrom
- da li dete zna da ne deli ime, školu, adresu i broj telefona
- da li nalog ima podešavanja privatnosti
Nije cilj da roditelj prati svaki klik. Cilj je da dete ne bude samo u digitalnom prostoru koji još ne razume dovoljno.
Kako da postavite granice bez stalne svađe
Najgori trenutak za novo pravilo je trenutak kada dete već igra, a vi ste već nervozni. Tada se razgovor brzo pretvori u raspravu, pa dete čuje samo zabranu, a ne smisao pravila.
Bolje je razgovarati ranije, dok je situacija mirna. Recite kada može da se igra, koliko dugo, šta mora biti završeno pre toga i šta se dešava ako se dogovor prekrši.
Američka akademija pedijatrije kroz Family Media Plan savetuje porodicama da zajedno naprave pravila koja čuvaju san, učenje, fizičku aktivnost, porodično vreme i mentalno zdravlje deteta.
Praktičan kućni dogovor može da izgleda ovako:
- prvo škola, obaveze i kretanje
- igranje samo u dogovorenom terminu
- bez ekrana tokom noći
- bez takmičarskih igara pred spavanje
- kupovine u igri samo uz dozvolu roditelja
Šta roditelji ne treba da rade
Nije korisno da dete stalno slušа kako su sve igre glupost. Ako mu je to važan deo druženja, takav komentar će verovatno zatvoriti razgovor pre nego što ste ga zaista započeli.
Nije dobro ni menjati pravila iz dana u dan. Ako danas sme tri sata, sutra ništa, a prekosutra opet sve može, dete neće naučiti samoregulaciju, već će naučiti da pregovara dok neko ne popusti.
Bolje je da budete jasni i dosledni. Pitajte dete šta igra, ko su mu saigrači, šta ga u igri raduje, a šta ga nervira. Kada dete vidi da ga ne napadate čim spomene igru, veća je šansa da će prihvatiti i granicu.
Kada treba potražiti stručnu pomoć
Stručna pomoć nije kazna za dete i nije dokaz da ste kao roditelj zakasnili. To je podrška kada porodica više ne uspeva sama da vrati ravnotežu.
Razgovor sa pedijatrom, psihologom ili dečijim psihijatrom ima smisla ako dete ne uspeva da smanji igranje iako postoje pad školskog uspeha, ozbiljni konflikti, hroničan umor, povlačenje, izražena razdražljivost ili gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije bile važne.
WHO navodi da se gaming disorder procenjuje kroz obrazac ponašanja koji dovodi do značajnog oštećenja u ličnom, porodičnom, socijalnom, školskom ili drugim važnim oblastima funkcionisanja.
Posebno budite pažljivi ako se uz prekomerno igranje javljaju anksioznost, dugotrajna tuga, problemi sa pažnjom ili izražena impulsivnost.
Često postavljana pitanja
Za kraj
Video igrice i deca nisu tema za paniku, ali jesu tema za roditeljsko prisustvo. Granica između zabave i loše navike vidi se po posledicama.
Ako dete spava dovoljno, uči, kreće se, ima kontakte van ekrana i može da prekine igru bez velikog konflikta, igranje može biti deo normalne rutine.
Ako se sve više toga pomera zbog sledeće partije, vreme je za miran razgovor, jasnija pravila i stručnu podršku kada je potrebna.
