San je osnovna biološka funkcija koja ima direktan uticaj na rad mozga, metabolizam i sposobnost organizma da se odbrani od bolesti.
Kada je san dugoročno narušen, posledice se ne zaustavljaju na umoru – učestalo prate, ali i prethode razvoju kardiovaskularnih oboljenja, poremećaja rada štitaste žlezde, problema sa pamćenjem i emocionalnom nestabilnošću.
Nesanica je najrasprostranjeniji poremećaj spavanja, dok apneja, kao najčešći poremećaj disanja u snu, često ostaje neprepoznata sve dok ne dovede do ozbiljnijih komplikacija.
Tu su i manje očigledni poremećaji poput sindroma nemirnih nogu, mesečarenja ili poremećaja ritma spavanja, koji se neretko pogrešno pripisuju stresu, lošim navikama ili „teškom danu“.
U nastavku sledi pregled najčešćih poremećaja spavanja – kako ih prepoznati, šta ih razlikuje i kada je pravi trenutak da se potraži stručna pomoć.
Nesanica se prepoznaje po ponovljenim teškoćama sa spavanjem koje traju najmanje tri nedelje
Nesanica spada među najčešće poremećaje spavanja. Podrazumeva ponovljene teškoće sa uspavljivanjem, buđenje tokom noći ili prerano jutarnje razbuđivanje, uz osećaj da san nije doneo potreban odmor ni osveženje.
Dugoročne studije pokazuju da nesanica nije prolazna smetnja kod manjeg broja ljudi — prema petogodišnjem praćenju objavljenom u časopisu JAMA Network Open, sindrom insomnije se razvije kod približno 13,9% odraslih, dok simptomi ostaju hronični kod znatnog dela ispitanih.
Da bi se o nesanici govorilo kao o kliničkom poremećaju, ovakvi simptomi moraju biti prisutni najmanje tri puta nedeljno, u trajanju od najmanje tri nedelje, i imati primetan uticaj na svakodnevno funkcionisanje.
Prema vremenu kada se javlja problem, razlikuju se tri oblika:
Početna nesanica – teškoće pri uspavljivanju
Srednja nesanica – često buđenje tokom noći
Završna nesanica – rano jutarnje buđenje bez mogućnosti ponovnog sna
Kratkotrajna, takozvana akutna nesanica, obično se javlja u periodima stresa i neretko se povlači bez posebnog lečenja. Ako simptomi traju duže od tri meseca, reč je o hroničnoj nesanici, koja se često javlja uz druga stanja – depresiju, anksioznost, hronični bol ili dugotrajnu upotrebu stimulativnih supstanci.
Važno je i isključiti uticaj kofeina, alkohola ili lekova. Uz nesanicu su česti i problemi tokom dana – pad koncentracije, razdražljivost, osećaj umora i greške u radu ili komunikaciji.
Subjektivan osećaj da se „loše spava“ nije dovoljan za postavljanje dijagnoze. Potrebna je procena trajanja, učestalosti i posledica simptoma, a u nekim slučajevima i vođenje dnevnika spavanja.
2. Apneja u snu
Tokom spavanja može doći do poremećaja disanja poznatog kao apneja, pri čemu dolazi do ponavljanih prekida u protoku vazduha kroz disajne puteve. Najčešći oblik je obstruktivna apneja, kod koje dolazi do delimičnog ili potpunog zatvaranja gornjih disajnih puteva.
Ređe se javlja centralna apneja, u kojoj mozak privremeno prestaje da šalje signale za disanje.
Simptomi:
Glasno, nepravilno hrkanje
Pauze u disanju dok osoba spava (najčešće ih primećuje partner)
Nagla buđenja s osećajem gušenja ili nedostatka vazduha
Glavobolje ujutru
Hronična pospanost tokom dana
Slabija koncentracija i mentalna usporenost
Rizik od apneje u snu povećan je kod osoba sa viškom kilograma, naročito ako je prisutan veći obim vrata, što dodatno otežava protok vazduha tokom spavanja. Češće se javlja kod muškaraca nego kod žena, a rizik raste s godinama.
Dodatni faktori koji pogoršavaju stanje uključuju redovnu upotrebu alkohola i sedativa pre spavanja, jer opuštaju mišiće disajnih puteva, kao i pušenje, koje dovodi do hroničnog zapaljenja i suženja disajnih kanala.
Nelečena apneja nije bezazlena – povezana je s povećanim rizikom od visokog krvnog pritiska, srčanog udara, moždanog udara i dijabetesa tipa 2. Osobe koje upravljaju vozilima ili mašinama podložnije su nesrećama zbog hronične pospanosti i gubitka pažnje.
3. Sindrom nemirnih nogu (Restless Legs Syndrome – RLS)
Sindrom nemirnih nogu izaziva neprijatne senzacije i potrebu za pokretanjem koje otežavaju spavanje
Sindrom nemirnih nogu je neurološki poremećaj koji se javlja u stanju mirovanja, najčešće uveče ili pred spavanje. Osobe koje ga imaju opisuju neprijatne senzacije u nogama – trnjenje, svrab, peckanje ili osećaj „puzanja“ ispod kože – koje stvaraju snažnu potrebu za pokretanjem.
Pokretanje nogu donosi trenutno olakšanje, ali simptomi se obično vraćaju čim osoba ponovo miruje.
RLS često dovodi do problema sa uspavljivanjem, čestih buđenja i lošeg kvaliteta sna. Hronična dnevna iscrpljenost i razdražljivost česte su posledice. Tegobe se pogoršavaju noću, a preko dana mogu biti gotovo neprimetne.
U velikom broju slučajeva (oko 80%), sindrom prati i periodični pokreti udova u snu (PLMS), koji dodatno remete san i doprinose fragmentaciji njegovih faza.
Sekundarni oblici RLS često se javljaju kod nedostatka gvožđa (nizak feritin), trudnica, naročito u trećem trimestru, osoba sa hroničnim bubrežnim bolestima, dijabetičara i obolelih od reumatoidnog artritisa.
Parasomnije predstavljaju poremećaje ponašanja koji se javljaju tokom prelaska između različitih faza sna, najčešće u dubokom NREM snu ili tokom REM faze.
Karakterišu ih nesvesne radnje, pokreti i emocionalne reakcije koje remete strukturu sna, a osoba često nije svesna da su se epizode dogodile.
Najčešći oblici parasomnija uključuju:
Somnambulizam (mesečarenje): hodanje, sedenje ili otvaranje vrata tokom sna, bez potpunog buđenja
Noćni strahovi: naglo buđenje praćeno vikanjem, preznojavanjem i dezorijentacijom, uglavnom kod dece
Noćne more: intenzivni, zastrašujući snovi kojih se osoba jasno seća, obično u drugoj polovini noći
Poremećaj ponašanja u REM fazi: nedostatak fiziološke mišićne paralize u REM snu, što dovodi do izraženih pokreta, ponekad i agresivnih
Ovi poremećaji često se javljaju kod osoba koje pate od hroničnog stresa, neispavanosti ili koriste određene lekove, poput antidepresiva. Mogu biti povezani i sa neurološkim oboljenjima.
Bitno ih je razlikovati od epileptičkih napada, jer za razliku od njih, parasomnije nemaju postiktalnu konfuziju, kraće su i imaju predvidiv obrazac pojavljivanja. Kod odraslih osoba koje tokom sna ispoljavaju nasilno ponašanje, naročito u REM fazi, neophodno je isključiti mogućnost neurodegenerativnih bolesti.
5. Narkolepsija
Narkolepsiju odlikuju iznenadni napadi sna tokom dana koji ozbiljno ometaju normalno funkcionisanje
Narkolepsija je hronični neurološki poremećaj sna koji se karakteriše iznenadnim napadima pospanosti tokom dana. Ovi napadi se javljaju bez obzira na to koliko je osoba prethodno spavala i često nastupaju u neadekvatnim okolnostima – tokom vožnje, razgovora ili čak jela.
Uzrok leži u poremećenoj regulaciji REM faze sna, najčešće zbog gubitka neurona u hipotalamusu koji luče hipokretin (oreksin) – supstancu odgovornu za održavanje budnog stanja.
Hipnagogne halucinacije, živopisne slike pri uspavljivanju
Paraliza sna, osećaj potpune nepokretnosti pri buđenju ili uspavljivanju, uz očuvanu svest
Postoje dva klinička oblika:
Tip 1: prisutna katapleksija i smanjen nivo hipokretina
Tip 2: bez katapleksije, sa normalnim vrednostima hipokretina, blaže kliničke slike
Dijagnoza se postavlja kombinacijom polisomnografije i MSLT testa (test višestrukog uspavljivanja). Ključni nalazi uključuju ulazak u REM fazu u roku kraćem od 15 minuta i prosečno vreme uspavljivanja ispod osam minuta.
U pojedinim slučajevima vrši se i analiza nivoa hipokretina u cerebrospinalnoj tečnosti, dostupna u specijalizovanim centrima.
Bez rane dijagnoze i lečenja, narkolepsija može dovesti do ozbiljnih posledica – od povreda usled iznenadnog uspavljivanja, preko socijalne izolacije, do značajnog pada kvaliteta života.
6. Poremećaji cirkadijalnog ritma
@tonushleb Cirkadijalni ritam – režim dan/noć i balans hormona 🌞🌙🕰️ Insulin je dnevni hormon 🧬 i dobro bi bilo da pankreas noću „spava“ 😴. Ukoliko jedemo noću 🌃🍽️, pankreas ipak mora da radi, što na duge staze može dovesti do ozbiljnih posledica ⚠️ sve dok je visok nivo insulina u krvi. Visok insulin u krvi u toku noći sprečava lučenje pretežno noćnih hormona 🌛🔒: Pretežno noćni hormoni su :melatonin, hormon rasta – somatotropin, oksitocin, vazopresin. ✅ 1. Melatonin je glavni noćni hormon 🌌, najjači je antioksidans od svih hormona 🛡️, omogućava kvalitetan san 🛏️💤, uslov je za održavanje hormonske ravnoteže ⚖️, poboljšava kognitivne funkcije 🧠 i imunitet 🦠🧬. ✅ 2. Hormon rasta ili somatotropin 📈, kod dece u razvoju omogućava rast i regeneraciju 👶🧒, a kod odraslih je uslov za dobru regeneraciju 🔁. ✅ 3. Oksitocin, hormon povezivanja ili zagrljaja 🤗❤️, ima izuzetnu važnost za emocionalno povezivanje i emocionalnu stabilnost 🫶💞. ✅ 4. Vazopresin je hormon koji reguliše nivo vode i elektrolita u organizmu. 💧🩺. Vrlo je važan za sprečavanje noćnog mokrenja 🚫💦 i za stabilizaciju krvnog pritiska 🩸📉. Nakon kvalitetnog noćnog spavanja, 😴🌠, pogotovu od 22h do 01h ⏰🌙, kada se dešava maksimalno lučenje noćnih hormona – u toku buđenja ili neposredno posle buđenja 🌅, nivo noćnih hormona pada, a intenzivno se luče dnevni hormoni 🔁☀️, pre svega kortizol i insulin, koji imaju fiziološku funkciju u dnevnom režimu rada 🧠🔋. Vrlo često u samom korenu hroničnih nezaraznih bolesti 🦠❌ nalazi se poremećaj cirkadijalnog ritma i hormonski disbalans ⚠️🧪 Ljudi često imaju osećaj da odlično funkcionišu u tzv. noćnom režimu rada 🌃💼 i često sebe nazivaju „noćnim pticama“ 🦉, međutim dugoročno takav način života dovodi postepeno i sigurno do oštećenja zdravlja 🚑💣. Zdravlje se narušava zbog disbalansa dnevnih i noćnih hormona 🧬🌓, zato što spavanjem u pogrešno vreme 🚫🛌 ne dolazi do dovoljnog lučenja noćnih hormona 🔒🌙, koji nas oporavljaju 💪, pojačavaju regeneraciju ♻️, dovode do psihičke stabilnosti, a nakon toga u toku dana vrlo često dolazi do visokog nivoa adrenalina ⚡, koji je praćen visokim nivoom kortizola 😖📈, a posledično i visokim nivoom insulina 💉📊. Ljudi koji žive u nepravilnom režimu dan–noć 🌓🔄, imaju ogromne šanse za visok nivo adrenalina konstantno koji često i nepovratno, uništava zdravlje „noćobdija“ 🚷🧠💔. Ako u svojoj okolini imamo ljude koji imaju „kratak fitilj“ 😡🔥, vrlo lako planu, nemaju strpljenja 🥵, nemaju mira 🫨, treba ispitati da li je uzrok takvog ponašanja disbalans hormona 🔬📉 koji je uslovljen „noćnim životom“ 🎭🌌. Zbog pojačanog umora zbog odloženog spavanja u periodu 06 do 12h disbalans hormona konstantno narušava zdravlje i smanjuje kvalitet života. ✍️ Tekst: Dr Vera Šćepanović Tonus hleb,Bag začin #cirkadijalniritam#nocniduh#nocobdija#hormoni#melatonin♬ Recommended for slideshows(1294428) – MaxRecStudio
Poremećaji cirkadijalnog ritma javljaju se kada biološki sat osobe nije usklađen sa spoljašnjim ciklusom dan-noć.
Rezultat je nesklad između vremena kada bi osoba trebalo da spava i trenutka kada organizam zaista signalizira potrebu za snom. San tada postaje pomeren, nepravilan ili fragmentisan, često uz teškoće sa ustaljenim dnevnim funkcionisanjem.
Najčešći oblik je sindrom odloženog faznog sna, kada osoba ne može da zaspi pre kasnih noćnih sati (npr. tri ili četiri ujutru) i ima potrebu da spava do kasnog prepodneva.
Ova pojava je česta kod adolescenata i mladih odraslih. Suprotna situacija, sindrom ranog faznog sna, češće se javlja kod starijih – oni zaspe vrlo rano uveče, često pre 20h, i bude se u ranim jutarnjim satima.
Postoje i kompleksniji obrasci, poput nepravilnog ritma spavanja, kada san dolazi u više kratkih epizoda tokom 24 sata, bez izražene noćne faze.
Slobodno ploveći ritam (Non-24h) je još ređi i karakterističan za slepe osobe – kod njih se ciklus spavanja svakodnevno pomera, bez stabilnog obrasca.
Poremećaj zbog smenskog rada takođe pripada ovoj grupi i pogađa osobe koje često menjaju radno vreme ili rade noću, uz pojavu nesanice, pospanosti i poremećene koncentracije.
Uobičajeni simptomi uključuju teškoće sa uspavljivanjem ili buđenjem u željeno vreme, dnevni umor, manjak pažnje i smetnje u raspoloženju. Često se javlja i paradoksalna pojava – osoba ne može da zaspi ni kada ima slobodno vreme za odmor.
Dijagnoza se postavlja na osnovu dvonedeljnog dnevnika spavanja, ponekad uz pomoć aktigrafije (uređaja koji beleži obrasce aktivnosti) i validiranih upitnika za procenu sklonosti ka jutarnjem ili večernjem tipu.
Poremećaji biološkog ritma ne ostaju ograničeni samo na san – studije sugerišu da desinhronizacija cirkadijalnog sistema može doprineti razvoju neurodegenerativnih bolesti, uključujući Alzheimerovu i Parkinsonovu bolest.
7. Poremećaj ponašanja u REM fazi sna (REM Sleep Behavior Disorder – RBD)
REM poremećaj ponašanja izaziva fizičke reakcije na snove i može dovesti do povreda tokom spavanja
REM poremećaj ponašanja je stanje u kojem tokom REM faze sna izostaje prirodna mišićna paraliza.
Umesto nepokretnosti, osoba fizički reaguje na sadržaj sna – pokretima, govorom, naglim gestovima, pa čak i ustajanjem iz kreveta. Ove epizode često uključuju nasilne ili odbrambene radnje koje odgovaraju doživljenom snu.
Simptomi se najčešće javljaju u drugom delu noći, kada REM faza dominira. Snovi su najčešće intenzivni, borbeni ili preteći, a osoba se često seća njihovog sadržaja.
Pokreti su snažni, usmereni i nevoljni, sa potencijalom za povređivanje sebe ili partnera. Nakon epizode, osoba se obično lako budi i brzo se orijentiše.
Najčešće kliničke karakteristike uključuju:
Izostanak normalne mišićne paralize tokom REM faze sna
Živopisni, intenzivni snovi povezani sa fizičkom aktivnošću
Udarci, trzaji, verbalne reakcije, povremeno ustajanje iz kreveta
Mogućnost povreda sebe ili partnera tokom epizode
Brza orijentacija i očuvana svest odmah nakon buđenja
RBD se ne sme posmatrati izolovano – u mnogim slučajevima javlja se godinama pre pojave neurodegenerativnih bolesti. Najčešće je povezan sa Parkinsonovom bolešću, demencijom sa Lewy telima i multisistemskom atrofijom.
REM poremećaj ponašanja se u brojnim studijama navodi kao rani neurološki marker – u više od 80% slučajeva on prethodi razvoju Parkinsonove bolesti ili demencije sa Lewy telima u periodu od nekoliko godina.
Dijagnoza se postavlja klinički, uz važno učešće partnera koji primećuje epizode. Video-polisomnografija je dijagnostički standard, jer dokumentuje pokrete i tonus mišića tokom REM faze. Potrebno je razlikovati RBD od epilepsije, NREM parasomnija i određenih psihijatrijskih stanja.
8. Sekundarni poremećaji spavanja
Sekundarni poremećaji spavanja nastaju kao posledica drugih bolesti, lekova ili supstanci
Sekundarni poremećaji spavanja nastaju kao posledica drugih medicinskih stanja, primene lekova ili upotrebe psihoaktivnih supstanci.
U tim slučajevima spavanje je narušeno ne zbog primarnog poremećaja sna, već kao refleks spoljnog ili unutrašnjeg uticaja koji ometa prirodni ritam i strukturu sna.
Najčešći uzroci uključuju:
Psihijatrijska stanja: kod depresije je česta pojava ranog buđenja, isprekidanog sna i nemogućnosti ponovnog uspavljivanja. Anksioznost dovodi do problema sa uspavljivanjem i nemirnog sna, dok bipolarni poremećaj u maničnoj fazi karakteriše smanjena potreba za snom, a u depresivnoj – izražena nesanica.
Hronični bol: reumatske bolesti, neuropatije i fibromialgija remete kontinuitet sna usled stalne nelagodnosti.
Kardiovaskularne bolesti: srčana slabost i aritmije izazivaju učestala noćna buđenja, ponekad uz osećaj gušenja.
Respiratorne bolesti: kod osoba sa astmom ili hroničnom opstruktivnom bolešću pluća (HOBP), simptomi se pogoršavaju noću, što često prekida san.
Endokrini poremećaji: hipertireoza izaziva nemir i nesanicu, dok hipoglikemija može dovesti do noćnih buđenja kod osoba sa dijabetesom.
Neurološka stanja: oboljenja poput multiple skleroze i Parkinsonove bolesti dovode do fragmentacije sna, nemira i učestalog buđenja.
Lekovi i supstance: stimulansi poput kofeina, nikotina i amfetamina ometaju uspavljivanje; diuretici izazivaju učestalo buđenje zbog mokrenja; kortikosteroidi remete ritam sna, a nagli prekid sedativa dovodi do apstinencijalne nesanice.
Dijagnostika zahteva temeljnu anamnezu sa fokusom na hronične bolesti, propisanu terapiju i navike u vezi sa psihoaktivnim supstancama.
Ključno je identifikovati uzročno-posledičnu vezu između osnovnog stanja i problema sa snom, kao i isključiti primarne poremećaje sna ukoliko je potrebno, kroz dopunske metode poput polisomnografije.
Lečenje ne treba da se fokusira isključivo na san, već pre svega na uzrok. Usmeravanje terapije ka osnovnom oboljenju, uvođenje higijene sna i po potrebi primena kognitivno-bihevioralnog pristupa kod nesanice predstavljaju osnovne korake. Uzimanje sedativa bez rešavanja uzroka problema najčešće nije dugoročno rešenje.
Neodgovarajući dušek kao uzrok poremećaja spavanja
Neodgovarajući dušek može izazvati bol, mikrobuđenja i isprekidan san, što značajno narušava odmor
Ne treba zanemariti i fizički uslove u kojima osoba spava jer mogu značajno uticati na kvalitet sna. Među njima, dušek ima ključnu ulogu u održavanju pravilne podrške, smanjenju pritiska na zglobove i očuvanju neprekinutog sna.
Uticaj neodgovarajućeg dušeka:
Mikrobuđenja zbog nelagodnosti ili bolova u leđima, vratu i ramenima
Nepravilan položaj tela tokom noći koji remeti duboke faze sna
Prekomerno pregrevanje tela ili loša ventilacija
Pojačana pokretljivost i buđenje usled prenosa pokreta kod dušeka niske stabilnosti
Najveći uticaj neodgovarajući dušek ima na osobe sa bolovima u kičmi i zglobovima, jer neadekvatna potpora tokom spavanja dodatno opterećuje osetljive delove tela i pojačava tegobe.
Posebno su ranjive starije osobe, čiji su zglobovi i mišići manje otporni na pritisak i promene položaja. Problem često pogađa i one koji se noću bude bez jasnog razloga, kod njih loš dušek može biti skriveni uzrok isprekidanog sna i jutarnje ukočenosti.
Dušek bi trebalo zameniti svakih 7-10 godina ili ranije ako postoje znaci deformacije, neujednačenosti, ili ako se ujutru javlja ukočenost. Izbor dušeka treba da odgovara telesnoj težini, položaju spavanja i individualnim potrebama za potporom.
Za one koji prepoznaju mehaničke smetnje tokom spavanja (npr. potonuće, neravne površine, pregrejavanje tela), detaljnije informacije o modelima dušeka koji se izrađuju po meri i u skladu sa individualnim potrebama mogu se naći na sajtu duseci.rs.
Najčešća pitanja
Kako da razlikujem obične smetnje sa snom od ozbiljnog poremećaja?
Ako se problemi sa spavanjem javljaju više puta nedeljno, traju duže od tri nedelje i remete funkcionisanje tokom dana (umor, razdražljivost, pad koncentracije), postoji osnov za sumnju na poremećaj spavanja koji zahteva procenu.
Da li je hrkanje uvek znak apneje?
Ne. Hrkanje bez pauza u disanju i dnevne pospanosti može biti bezopasno. Međutim, ako su prisutni prekidi disanja, gušenje tokom sna, jutarnje glavobolje ili pospanost, potrebna je dijagnostika (polisomnografija).
Mogu li poremećaji spavanja biti posledica psihičkog stanja?
Da. Depresija, anksioznost, bipolarni poremećaj i posttraumatski stresni poremećaj često dovode do nesanice, ranog buđenja ili nemirnog sna. Tretman osnovnog stanja je prioritet.
Šta pomaže kod sindroma nemirnih nogu?
Prvo je važno proveriti nivo gvožđa (feritin). Ako je nizak, nadoknada često poboljšava stanje. Takođe pomažu izbegavanje kofeina, uspostavljanje rutine sna, a u težim slučajevima lekovi koje propisuje neurolog.
Da li je melatonin rešenje za sve poremećaje sna?
Ne. Melatonin može pomoći kod poremećaja ritma spavanja (npr. kod smenskog rada ili sindroma odloženog spavanja), ali nema dokazanu efikasnost kod nesanice, apneje ili narkolepsije. Njegova primena mora biti precizno vremenski određena.
Kada je potrebno uraditi polisomnografiju?
Kod sumnje na apneju, neobjašnjivu dnevnu pospanost, nasilno ponašanje u snu, neefikasno lečenje insomnije, narkolepsiju ili sindrome sa izmenjenim REM ponašanjem.
Da li se poremećaji spavanja mogu potpuno izlečiti?
Neki da (npr. insomnija odgovara na terapiju), neki se kontrolišu (npr. apneja uz CPAP), a neki su hronični i zahtevaju trajno praćenje (npr. narkolepsija). Ishod zavisi od tačne dijagnoze i blagovremenog lečenja.
