Adolescenti su, s obzirom na svoju osetljivost i izloženost raznim očekivanjima od porodice, društva, škole i sebe samih podložni akumulaciji stresa i nezadovoljstva koji, često, usled nedostatka iskustva, stida i povlačenja, prerasta u anksioznost.
U haosu odrastanja, potrage za identitetom i raznim pritiscima sa kojima se suočavaju, adolescenti kriju svoje probleme, a roditelji, nemajući dovoljno vremena da se pozabave onim što njihovo dete zaista muči, sva ta ,,problematična” ponašanja poput razdražljivosti, popuštanja u školi i povučenosti smatraju normalnim ,,tinejdžerskim bubicama”.
Međutim, kada tinejdžer pokazuje strah i zabrinutost koji su svakodnevni, dugotrajni, povremeno prerastaju u očaj i ozbiljno mu narušavaju kvalitet života, tada govorimo o razvoju anksioznosti.
Prepoznavanje simptoma je prvi korak ka ,,oslobađanju” adolescenta od ovog stanja koje može trajno promeniti i oblikovati njegovu ličnost.
Koji su zaista simptomi anksioznosti kod adolescenata?
1. Konstantna briga i negativne misli
Normalno je da tinejdžeri brinu oko škole, prijatelja ili budućnosti, ali kada te brige postanu stalno prisutne, možemo posumnjati na anksioznost.
Uz samo malo pažnje i pažljivog slušanja, kod mnogih tinejdžera može se primetiti da teško ,,gase“ svoje misli, da stalno ,,vrte“ iste scenarije u glavi, obično one najgore moguće. Tada nije dovoljno reći da ,,će sve biti u redu”, jer takva ,,uteha” je neprihvatljiva za uznemireni um.
Roditelji mogu primetiti da dete često zapitkuje o stvarima koje su objektivno bezazlene, ili da konstantno očekuje neki ,,katastrofični“ ishod, jer anksioznost stalno tera mozak da očekuje najgore. Ovakve misli iscrplju i remete funkcionisanje deteta.
2. Promene u spavanju
Ovo može biti jedan od prvih znakova anksioznosti i rani alarm da je našem adolescentu potrebna pomoć.
Ako tinejdžer generalno nema problema sa spavanjem, ali u poslednje vreme leži budan satima, budi se usred noći ili pak previše dugo spava, to bi mogao biti znak anksioznog poremećaja.
Roditelji često predugo spavanje smatraju lenjošću i izbegavanjem obaveza, ali to je jednostavno jedan od načina za beg od stvarnosti.
Ako postoje indikatori da se ritam spavanja kod adolescenta promenio, možda je vreme da se uhvatimo u koštac sa problemom.
3. Fizičke tegobe bez jasnog medicinskog uzroka
Kada je um uznemiren, telo često ume da šalje ozbiljne signale da nešto nije u redu.
Simptomi poput glavobolje, nesvestice ili mučnine pred neki važan trenutak kao što je kontrolni, trnci u ekstremitetima ili glavi, talasi hladnoće ili toplote, mogu biti jasni pokazatelji da anksioznost iscrpljuje psihu adolescenta.
Mladost često ne zna da poveže emocije i fizičke simptome, pa tinejdžeri sa roditeljima lutaju od lekara do lekara, ne nalazeći nikakve realne uzroke takvog stanja.
Ako simptomi traju, a nalazi su uredni, vreme je da se razmišlja o psihološkoj pozadini njihove pojave.
@sprlje1 #nesvjestica #sinkopa #panicninapad #anksioznost #mentalnozdravlje #psihoterapija #psihoterapeut #psihoterapijaonline #psihoterapeutonline #hrvatskatiktok #balkantiktok
4. Povlačenje iz društva i izbegavanje socijalnih interakcija
Ako adolescent koji je ranije voleo da se druži odjednom ne želi da ide na rođendane, neobično mnogo vremena provodi u kući i izbegava prijatelje, uzrok može biti u razvoju anksioznosti.
Tinejdžeri se često plaše osude i odbacivanja, ali drastično povlačenje u sebe nije samo ,,faza”, već znak da se osećaju preplavljeno i da beže od svega što je dodatno iscrpljuje, pa makar to bile i stvari koje su ranije voleli da rade.
5. Razdražljivost i nagle promene raspoloženja
Anksioznost može da izazove nagle promene u raspoloženju i iznenadnu razdražljivost.
Ako se adolescent odjednom menja i njegovo ponašanje više nije isto, ako lako plane i bude agresivan ili plačljiv, a odmah zatim se potpuno povuče, ne radi se nužno o pokazateljima puberteta, buntu ili hiru.
Ovakve oscilacije u raspoloženju mogu biti pokazatelj da se dete bori sa anksioznošću, naročito ako su promene raspoloženja česte, ekstremne i nepovezane sa situacijom.
Kako pomoći adolescentu sa anksioznim poremećajem?
Ako neki od ovih simptoma traju nekoliko nedelja, utiču na život adolescenta – na uspeh u školi, odnose sa porodicom i prijateljima ili ga fizički iscrpljuju, vreme je za posetu stručnom licu koje će pregledom i razgovorom ustanoviti postoji li anksiozni poremećaj i šta su naredni koraci.
Dok ne dođe do toga, i sami možemo uraditi neke stvari da bi se naš tinejdžer osećao bolje.
Umesto toga, važno je pokazati da smo tu za svoje dete, da vidimo da mu nije lako, iako možda trenutno ne razumemo šta se tačno dešava.
Teško je, jer kada nam postane jasno da dete pati, želimo odmah sve da znamo, da bismo učinili sve što možemo.
Ipak, nežan pristup sa razumevanjem, bez insistiranja i pritiska najbolji je način da se nađemo na putu sticanja poverenja svog deteta.
Rutina i granice: Osećaj da imaju strukturu tinejdžerima pomaže da uspostave prekopotrebnu kontrolu nad svojim životom.
Naredbama se ništa ne postiže, ali umesto njih, možemo se zajedno sa svojim tinejdžerom dogovoriti oko rasporeda spavanja, učenja i odmora. Bez forsiranja savršenstva i rigidnosti, nežno i sa razumevanjem.
Ohrabrenje: Adolescenti se često stide svojih osećanja i misli i ubeđeni su da će, ako ih verbalizuju, samo dobiti potvrdu da nisu dovoljno dobri.
To možemo sprečiti tako što ćemo ih ohrabriti da govore o svojim osećanjima bez pritiska.
Dobar način da ih postaknemo da se izraze jeste da im predložimo da pišu dnevnik ili crtaju.
Izgradnja uzajamnog poverenja: Ono što tinejdžeru najviše treba, to je osećaj da nije sam.
Anksioznost se hrani izolacijom i tišinom, jer tada misli ,,divljaju”. Empatija, razumevanje i spremnost da budemo deo borbe zajedno sa svojim detetom može biti most ka opoavku.
Kako ubediti tinejdžera da potraži stručnu pomoć?
Ovo je jedna od najtežih stvari, jer je naše društvo dugo učilo decu da je mentalno zdravlje tabu tema, da se treba stideti kada je ono narušeno i da smo isključivo mi odgovorni što se osećamo loše.
Umesto toga, nežan pristup koji će normalizovati razgovor o mentalnom zdravlju, može pomoći da tinejdžer spusti gard i prihvati stručnu pomoć.
Izjednačavanje odlaska kod lekara koji se brine o mentalnom zdravlju sa odlaskom kod lekara opšte prakse kada smo prehlađeni ili kod zubara kada nas boli zub, može doprineti osećaju sigurnosti i samopouzdanja kod tinejdžera.
Važno je da svoju decu odmalena učimo da je briga o mentalnom zdravlju jednako važna, ako ne i važnija od brige o fizičkom zdravlju.
Biti jak znači potražiti pomoć
O anksioznosti se danas priča više nego ikad. Društvo konačno shvata da ona nije samo prolazna nervoza, lenjost ili povučenost. Iza nje stoje unutrašnje borbe, patnja i emotivna iscrpljenost.
Dolazi kao posledica osećaja niže vrednosti, zbog neispunjenih očekivanja i uverenja da nismo dovoljno dobri.
Iza anksioznosti kriju se strahovi od osude i podsmeha, a rađa je stres uzrokovan nedovoljnom mogućnošću osobe da se sa svime navedenim izbori.
Ovo su samo neki od razloga zbog kojih dolazi do anksioznosti, ali nikada ne možemo znati sve nijanse i okidače koji su do nje doveli.
Važno je da decu odmalena učimo da su njihova osećanja i misli validni i da ih nikad ne treba skrivati iz straha ili stida.
Poruka da je odlazak kod psihologa ili psihijatra hrabrost, a ne pokazatelj slabosti, može biti upravo ona slamka koja će adolescenta izvući iz začaranog kruga anksioznosti i ubediti ga da je normalno i poželjno posetiti stručnjaka, a da je priznanje problema prvi korak ka oporavku i najjači uzvratni udarac koji može zadati.
Anksioznost kod adolescenata nije nepobediv protivnik, naprotiv.
Uz podršku i razumevanje porodice, život tinejdžera sa anksioznim poremećajem može opet postati opušten i ispunjen.
Stručnjak mu može samo u ruke dati alate i znanje koji će značiti u budućnosti i omogućiti mu da se uspešnije bori sa stresom, bude otporniji na njega, potencijalno prepozna nova javljanja anksioznosti i zna kako da se sa njome uspešno i brzo izbori.
